Nimfomanijak (2013)

Jedina razlika izmedju mene i ostalih ljudi je to da ja mnogo više očekujem i zahtevam od zalaska sunca. Mnogo više različitih boja u trenutku kad sunce bude na horizontu. Možda je ovo moj jedini greh.

…ovo izgovara Joe u filmu “Nymphomaniac”, volumen I i volumen II u prevodu Nimfomanijak ili Nimfomanka.

Sala 1 bioskopa “Kupina” je bila prepuna i to prvi put u razmaku od nedelju dana mini-festa u Nišu. Poseta je nadmašila onu od pre nekoliko dana koja je došla na Wes Anderson film “Grand Budapest Hotel”. Nečija očekivanja su bila velika, neki su došli da se zabave malo a neki da vide da li mogu da izdrže u bioskopu više od četiri sata.

Film kreće zanimljivo. Lepe scene kiše i sitnog snega. Oronuli zidovi i blokirani prozori. Prilično loše vreme. Vidimo prebijenu devojku koja leži na ulici. Nedaleko odatle, u susednoj ulici, stariji čovek kupuje jogurt u dragstoru. Počinje soundtrack. Rammstein. Zanimljiva kombinacija scena sa muzikom, koji bi se dobro uklopili u trash filmove ili u opus Daria Argenta. Devojka ubedjuje čoveka sa kesicom mleka (ipak je to bilo mleko a ne jogurt), koji je prišao da joj pomogne, da ne zove hitnu pomoć i policiju. On joj pomaže da ustane i odvodi je svojoj kuci, na čaj sa mlekom. Joe kreće da priča svoju životnu priču a Seligman pažljivo sluša sa čestim upadicama i komentarisanjem kroz simboliku na trenutnu temu. Dobra okolnost je to što on zna o svemu po nešto (to je reditelj potkrepio time da je on pročitao mnogo knjiga pa je ponešto i zapamtio), pa uvek može sa pravom da plasira svoje poučne misli. Rasprava kreće od njene teze da je ona veoma loša osoba a Seligman tvrdi upravo suprotno.  U toku same priče će se oktriti u kojoj meri je Joe, koju tumači Charlotte Gainsbourg, loša osoba. Pa da krenem i ja sa svojom pričom o filmu.

Trilogija Depresije. Naslov, Nimfomanijak, je očekivan. von Trir voli da daje naslove poput melanholija, antihrist, nimfomanka, Evropa… Ovaj film je upotpunio trilogiju o depresiji. U prva dva filma spadaju Melanholija i Antihrist. Lično mislim da ova trilogija nema neke veze sa terminom depresije ili ima jako malo (mozda najviše Melanholija), jer su uzroci stanja u kojima se glavni likovi u filmovima nalaze krajnje jasni. Više bih nazvao ova tri filma trilogijom tuge (sadness + depression -).

Trir je okupio svoju omiljenu i standardnu ekipu, tu su Stellan Skarsgård, Udo Kier i Charlotte Gainsbourg. Mnogi američki “holivudski” glumci su imali šansu da dobiju ulogu u ovom filmu, jer očigledno postoji želja za dokazivanjem u evropskom filmu, a jedan od najprikladnijih za pružanje te šanse i možda jedna od većih izazova je širom sveta poznati danski reditelj Lars Von Trier, kod koga i dalje veliki Johnny Depp, stoji u redu, i čeka njegov poziv. Shia LaBeouf, koji je inače magnet za loše filmove, je poslao svoje lične seksualne (porno) snimke sa svojom devojkom, da bi dobio ulogu, koju je prvobitno odbio Liam Hemsworth, junak filmova The Expendables 2  i Hunger Games. Zaista simpatičan i zanimljiv kasting.

Priča počinje tako što dve najbolje drugarice otkrivaju u sebi svoju veliku želju za seksom, shvataju da su zavisne od toga (u filmu više puta namerno izgovara “nimfomanke” a ne seksualni zavsisnici). U kasnoj adolescenciji, one su spremne za lov na muškarce da bi zadovoljile svoje potrebe. A kao najbolje mesto i rešenje za to su gradski i prigradski vozovi. WC u vozu je idalno mesto za brojanje bodova. Da su kojim slučajem živele u Srbiji, mislim da bi ipak preskočile ovakvu avanturu, a mozda bi im to toliko preselo, da bi se čak i izlečile od nimfomanije.

Nema mesta u društvu za von Trira (Triera) i nema mesta u von Triru za društvo. Ovu definiciju reditelj opet postavlja na svoj autorski bilbord. “Ja drugačije vrednujem pojedine (ili skoro sve) vrednosti, pogledajte me“. Pisac scenarija i reditelj koji kao da vapi za priznanjem od istog tog društva koje proziva. Na neki način kao da traži potajno olakšanje za svoje postupke. Nova borba protiv sistema vrednosti.

Nimfomanija, novi film danskog reditelja, je spremljen da očara već osvojenu publiku, von Trirove privržene poklonike, hipsterski i intelektualno orijentisane. Film govori o krajnje ne-interesantnoj osobi, to je ličnost sa kojom većina i ne bi poželela seks a kamoli da se upusti u bilo koju intelektualnu raspravu. von Trir je pokusao sa simbolikom očevih pričanja i ostalim trikovima da uspostavi empatiju sa publikom. Nezanimljive sporedne tema i veoma ne-definisan lik glavne protagonistkinje.

Opet se ponavljaju von Trirove (uvek iste) ideje. Mržnja prema roditeljima, ne razumevanje okoline, bunt prema zajednici, grupacijama i društvu. Bez atmosfere, snimljeno dogma 95 stilom, loša fotografija, slab i jednoličan kasting. Bespotrebno iživljavanje sa temom i idejom. Negativan kontekst. Totalni kontrast pojedinih pojmova, tipično za von Trira, recipročni odnosi koji se pojavljuju često u njegovim delima, a jedna je od takvih paralela je i njegova simboličko objašnjenje filma Antihrist  (da postoji očigledna povezanost sa Tarkovskim, gde je kolega sa filmovipreporuke.com to detaljnije obrazložio u jednom od prethodnih tekstova).

Često menjanje partnera (aktivni seksualni zivot) se doživljava različito ako to uradi osoba ženskog a različito osoba muškog pola. To je apsolutno tačno. Pretpostavljao sam da će ova teza zauzeti jednu od centralnih pozicija u filmu, ali nije baš tako.  Isto je zanimljiva ideja koju je von Trir dotakao, u kojoj je ljubav – osećanje sebičnog tonaliteta. I tu glavna junakinja apostrofira “erotičnost” kao jedino preostalo lepo osećanje, i seks kao verni pratilac erotike. Joe se gnuša ljubavi i beži od osoba kod kojih to oseti.

Čini se da je lik Joe delom preuzet iz filma “Breakimg the waves” a kraj filma iz filma “Dogville”.

Veoma loš film. Možda i najgori film na mini-festu. Previše očekivano i pomalo komercijalno, msje von Trir!