Review
Ovo je mađarski film neverovatne dramske snage i estetskog potencijala i jedno od najboljih ostvarenja evropske kinematografije s kraja prošlog veka.
Iako se u toj deceniji (osamdesete) već pomalo i iscrpljivala u sagledavanju užasa staljinističkog perioda, mađarska kinematografija je baš u toj dekadi isporučila jedno briljantno delo iz tog tematskog korpusa. I onda shvatimo da nije problem ni u određenoj previše rabljenoj temi već u načinu na koji će se jezikom filma govoriti i u potencijalu autorskog diskursa.
Geza Beremenji (1946), sjajni književnik i scenarista, u svom drugom celovečernjem ostvarenju, ostvario je gusto, sugestivno tkanje u prikazivanju socijalno-političkog posleratnog košmara i komunističkog uzleta u Mađarskoj koji je usmeravao život i dobrostojećih stanovnika i puke sirotinje. Tačnije, često je ove prve, otimačinom i lažnim i predimenzioniranim optužbama, bacio u okove bede.
Taj istorijski aspekt prelama se i preko porodice Šandora Monorija (brutalno uverljivi Karolj Eperješ), trgovca na crno koji prodaje voće i povrće na pijaci. Ta pijaca na budimpeštanskom trgu Teleki je brojgelovski načičkana ubogim i fizički i mentalno oštećenim ljudima, raznim bitangama i borcima za preživljavanje. Monori sazreva i menja se kroz razne nevolje koje će ga zadesiti, pada i ustaje, a stalno je trn u oku komunističkim vlastima. Posebnu snagu Beremenjijevom ostvarenju daje oslikavanje unutarporodičnih odnosa Monorijevih i sjajna karakterizacija ostalih članova porodice i njihove relacije prema pater familiasu (žena koju tumači Judit Pogani, ćerka – Eniko Esenji) u senci spoljnih udaraca.
Poznato je da Mađari imaju najbolje direktore fotografije na svetu i da je njihov osećaj za vizuelizaciju neverovatan. Ovde je pravo malo čudo napravio Šandor Kardoš, sa brzom kamerom iz donjeg rakursa i slalomima koji postižu neverovatnu dramsku napetost, estetskom čarolijom kroz kadrove sa balonom (ili kroz balon), kao i iznenadnim ali vrlo funkcionalnim prelazom sa kolora na crno-beli format (tu se maestralno srode dokumentarni snimci uličnih borbi ilegalaca, studenata i radnika protiv ruskih tenkova koji haraju Budimpeštom u vreme pobune protiv vlasti, u jesen 1956. godine, sa režiranim scenama). Sa Beremenjijem je ovaj snimatelj sarađivao i na rediteljevom debiju UČENICI (1985), a kasnije i na kostimiranom ostvarenju ČOVEK SA MOSTA (2002). U oba filma briljira Karolj Eperješ. Kao scenarista Beremenji je sarađivao sa uglednim rediteljskim imenima poput Andraša Ferenca, Žolta Kezdija Kovača, Petera Gotara…
Geza Beremenji danas je ugledni klasik mađarske kinematografije, čije se delo iznova proučava i afirmiše baš kao i ostvarenja daleko čuvenijih predstavnika kao što su Zoltan Fabri, Mikloš Jančo, Karolj Mak, Marta Mesaroš, Ištvan Sabo, Peter Bačo…
ELDORADO Geze Beremenjija sam pogledao na Televiziji Novi Sad, još u doba JRT mreže, početkom decembra 1990. Te godine film je bio u programu Festa. Prethodno je bio u programu Venecijanskog festivala. Kruna uspeha ovog filma u svetu svakako je Evropska filmska nagrada Gezi Beremenjiju za najboljeg reditelja.
Vlasnici prava kriju film od interneta, ali sam dugotrajnom i upornom potragom uspeo da ga iznova pogledam na jednom sajtu. Utisak je i dalje fascinantan. Remek-delo je u pitanju.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
