Review

Lindsi Anderson (1923 – 1994) pojavio se u britanskoj kinematografiji kada i Toni Ričardson i Karel Rajs, koji su doneli potpuno novi kvalitet i zbog zajedničkih karakteristika i ideja još u kratkom metru postali su tokom pedesetih pripadnici filmskog pokreta Free Cinema, koji je srce budućeg Britanskog novog talasa (uz doprinose Džona Šlezingera, Džeka Klejtona, Brajana Forbsa). Ovi sineasti postali su poznati po ubedljivom i dinamičnom socijalnom angažmanu. Kritički intonirani, analitički britki, cinični, duhoviti, crnohumorni precizno su oslikavali društvenu stvarnost, najčešće Engleske, posebno slojeve niskog statusa. Pobuna ili uzaludnost pobune uglavnom mladih junaka, frustriranih činjenicom da im život i društvo ne pružaju ono čemu su se nadali, najčešće je bila tema najznačajnijih dela ovog talasa. Dolazak Rajsa, Ričardsona, Andersona i Šlezingera na filmsku scenu označio je prekretnicu u pogledu na svakodnevicu i spremnost hrabrih umetnika da se bez ružičastih naočara suoče sa mračnom stranom života i brojnim problemima mladih koji bi da menjaju svet ili bar vlastitu sudbinu. Duh koji preovladava u celovečernjim filmovima ove grupe reditelja nešto ranije se pojavio u engleskoj književnosti u romanima Kingzlija Ejmisa i Alana Silitoa, pisaca koji su pedesetih godina svrstani u generaciju ”mladih gnevnih ljudi”. Oni su u ime mladih intelektualaca radničkog pokreta ustajali u književnosti protiv presporog nestajanja klasnih i hijerarhijskih razlika. Veoma značajna filmska ostvarenja tog vremena kao što su SUBOTOM UVEČE, NEDELJOM UJUTRU (1960) Karela Rajsa, USAMLJENOST TRKAČA NA DUGE STAZE (1962) Tonija Ričardsona, SPORTSKI ŽIVOT Lindsija Andersona i danas predstavljaju inspiraciju za sineaste koji ne ostaju ravnodušni prema socijalnim problemima savremene Britanije.
Nakon velikog odjeka i uspeha koje su ostvarili, Šlezinger, Ričardson i Rajs oprobali su se i u Holivudu, a jedini je Anderson ostao veran matičnoj kinematografiji i do pred kraj karijere nije snimao u Americi. Posle uspešnog debija sa filmom SPORTSKI ŽIVOT, Anderson režira izvrsne filmove BELI AUTOBUS i KAD BI…, a 1973. nastaje ostvarenje O, SREĆNI ČOVEČE.
Otkrivši u Malkolmu Mekdauelu glumca ogromne moći transformacije i blistavog talenta, Anderson mu poverava niz složenih uloga u svojoj ”Mik Trevis trilogiji” (KAD BI…, O, SREĆNI ČOVEČE i BOLNICA BRITANIJA). O, SREĆNI ČOVEČE je vanserijska satira koja u svojih oko 180 minuta trajanja ne propušta priliku da ocrni sve negativnosti društva i individue, apostrofirajući dominaciju ljudi niskog morala, oportunista, licemera, fanatika… Glavni junak, Majkl Arnold Trevis, pokušava da ostvari svoje snove potucajući se od jednog posla do drugog, ne uspevajući nigde da se skrasi. Najpre ga gledamo kao trgovca kafom, da bi, sticajem okolnosti, upao u neku vojnu bazu gde biva osumnjičen da je špijun. Igra sudbine dovešće ga do neke privatne bolnice u kojoj doktor – fanatik vrši sulude opite nad ljudima ne bi li čovečanstvu pružio besmrtnog čoveka. Uplašen, odatle beži i upoznaje Patrišu (Helen Miren), ćerku multimilionera Džejmsa, koja je pobegla od svog oca kada je shvatila kakvi su njegovi ciljevi i pobude. Trevis ubrzo postaje pomoćnik kod Džejmsa, ali taj položaj ni krivog ni dužnog stajaće ga pet godina robije. Kada izađe iz zatvora, obogaćen iskustvom i životnom filozofijom, stiže na smetlište negde u predgrađu Londona i pokušava da pomogne siromasima koji tu žive. Na samom kraju filma vidimo ga kako učestvuje na audiciji za buduću filmsku zvezdu. Hoće li Mik Trevis postati srećan čovek?
Film je natopljen razarajućom satirom, a njegova kritička oštrica ima univerzalni karakter i tiče se ne samo britanskog društva, već deformisanosti i devijacija čitavog sveta. Anderson u svojim ostvarenjima varira istu temu otkrivajući socijalne apsurdnosti, demistifikujući i ismevajući institucije, sistemske greške i podle mehanizme funkcionisanja. Vrhunac Andersonovog satiričnog eksploziva i subverzije videćemo u BOLNICI BRITANIJI, gde više ne pribegava metaforama, alegorijama i asocijacijama, već vrlo direktno, pesnicom u lice, šalje svoje poruke kroz žestoki crni humor.
Pored fascinantnog Mekdauela, vrlo zapaženu ulogu ima Helen Miren, buduća diva britanske kinematografije, koja je imala sreću da već na početku karijere igra u kontroverznim delima revolucionarnih reditelja (Ken Rasel, Lindsi Anderson). Već krajem 70-ih Mekdauel i Miren sarađuju u razvikanom KALIGULI Tinta Brasa, u kojem ona igra poslednju Kaligulinu ženu.
U znak poštovanja prema reditelju koji je najviše pomogao njegovom glumačkom razvoju, Malkolm Mekdauel producirao je dokumentarni film NEVER APOLOGIZE (1987), koji je režirao Majk Kaplan.


About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013), Poljski film u novom veku (Tercija, 2021). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.