Necista Krv – Greh Predaka

Iako je Kovid-19, kao i širom sveta, bioskope u Srbiji doveo na ivicu opstanka, u nekoj ipak liberalnoj fazi odnosa prema virusu, posle jednogodišnjih intenzivnih mera zabrana i ograničenja, našoj kinematografiji se događaju hitovi. Najpre, film TOMA Dragana Bejlogrlića sasvim zasluženo puni bioskopske dvorane, svojim ubedljivim kvalitetom sjajnog biopika velikog pesnika, kompozitora, pevača i boema, Tome Zdravkovića, emotivno potresajući dramskom snagom i osvajajući setno-nostalgičnim modom, a značajnu pažnju publike, sa nešto ranijim startom, izazvala je istorijska, efektno kostimirana i etno-scenografskim elementima obogaćena drama NEČISTA KRV – GREH PREDAKA u režiji Milutina Petrovića. Tokom jeseni se očekuje, ukoliko ne bude ponovo nekih drastičnih ograničenja za bioskope, da će taj uspešni trend odličnih rezultata domaćih filmova nastaviti NEBESA Srđana Dragojevića i, naravno, JUŽNI VETAR 2 Miloša Avramovića. 

   Možda malo i neočekivano od reditelja koji se profilisao kao jedan od aktivnih predstavnika srpskog niskobudžetnog odnosno garažnog filma, često i na granici eksperimenta proizašlog iz majdana filmofilije, i zaista retkih autora te provenijencije koji je svojim ostvarenjima (ZEMLJA LJUBAVI, ISTINE I SLOBODE, JUG JUGOISTOK) doticao prag bar solidnog kvaliteta, Milutin Petrović je filmom NEČISTA KRV – GREH PREDAKA zašao u svet ozbiljne i skupe produkcije prilično sigurno, kao da se nije bavio režijom ostvarenja nastalih pomoću štapa i kanapa. I to je prvi, uočljivi kvalitet njegovog viđenja atmosfere, mentaliteta, lokacija i vremenskih i istorijskih okvira proze Borisava Stankovića. Ovo je jako dobro upakovan proizvod koji deluje bogato, vizuelno atraktivno (fotografija: Erol Zubčević), glumački vrlo profesionalno, i sa možda malo i preterano korišćenom muzikom Aleksandra Ranđelovića, koja pokriva i neke scene gde je gledalac trebalo da se koncentriše na snagu replika, dijaloga. Kad se, pak, zagrebe ispod te produkcijski glamurozne površine, te krene od lika do lika i njihove međusobne povezanosti, te teškog usuda koji im se nadvija nad glavom (mada, neće biti ni nekog preteranog saučešća za zlo koje ih snalazi, jer u njima samima, u mamljenju i grabljenju zadovoljstava, u otimačini i rodoskvrnuću, trgovini i manipulaciji, u duhovnoj prljavštini koja tinja ispod bogobojažljivih ljudi koji slave slavu, poštuju Boga i Crkvu, u neizbrušenim karakterima i niskom moralu, lakom potonuću u grešno, već je sve gnjilo i zrelo za propast, sve pod plaštom patrijarhata koji je osim mnogo toga dobrog, naprednog i zdravog, zapatio i dosta lošeg, počesto pogubnog i opterećujućeg, naročito za ženu), tek na momente to zaista ima snagu vrsnog umetničkog čina, što onda i sveukupni utisak, nakon stotinu minuta, ne čini zaista snažnim, odnosno ono što gledamo nameće se kao delo bez kohezije i čvrste strukture. Redovni izgovori, tipa ‘’pa rađena je i serija, biće to tada mnogo bolje’’ mene ne interesuju, jer ja gledam jedno integralno delo spremljeno za bioskop, gde će neko za njegovo gledanje platiti ulaznicu. Uostalom, više puta sam ukazivao na pogubnost tog dvostrukog puta (poslednjih godina to je uzelo gromadne manijakalne razmere), gde je kad se radi serija od koje će biti film, ili obrnuto, film najčešće – mrtvorođenče.

     Jedini lik koji je ovde relevantno izveden od početka do kraja jeste Hadži-Trifun, u ubedljivoj interpretaciji Dragana Bjelogrlića, iznesen na nadahnuću odavno zrelog i iskusnog glumca, koji ume da svojim glumačkim alatom i prekaljenošću potpuno ovlada karakterom koji dočarava. Lik njegove snahe Tašane, oko čije zlehude sudbine bi trebalo da se gomilaju emocije publike, bez obzira na trud Anđele Jovanović, ipak je ostao negde na pola puta. Ona jeste pretekli rob i (neželjeni) ukras kuće u kojoj je ostala nakon smrti muža (a mlada je i želi da živi i voli), jednog od sinova Trifunovih, Đorđa. Glumica, uz svu svoju pristojnu i lepu pojavnost, ipak nije taj tip izazova za muškarce kako se to predstavlja u filmu, kao ona koja bi transponovala fatalnu lepotu i čulnost od kojih kuva i vri u Stankovićevoj prozi. Čak se može reći da je više od tih atributa, na koje padaju i stariji i mlađi muškarci, iz kruga rodbine ili osvajača – tuđina, koji bi da kroče u tu vrelinu ženskih čari, imala Maja Stojanović (kao Sofka) u verziji Stojana Stojčića iz 1996, ali i Vera Gregović u SOFKI (1948) Radoša Novakovića, kao i Selma Karlovac, Koštana u filmu CIGANKA (1953) Vojislava Nanovića. Upravo ovome klasiku jugoslovenskog filma, navodno, pripada na čudesan način pronađeni scenario ostvarenja NEČISTA KRV – GREH PREDAKA, koji je adaptirala Milena Marković.

    Dobre strane filma su vrlo solidno dočarani političko-istorijski odnosi između pripadnika Osmanske imperije i lokalnog srpskog življa u Vranju oko 1850. godine, gde ima i nasilja, ali i uvažavanja. Film pokazuje snagu i uticaj srpskog trgovca Hadži-Trifuna, koji meri i odmerava, kalkuliše i lukavo promišlja kako bi ostvario svoje poslovne i porodične interese, jer Vranje je u tom trenutku važna turska varošica u blizini Srbije, koja je u to vreme već oslobođena. Petrović taj segment režira dobro i samopouzdano, pojačavajaći u nekim momentima atraktivnost i uzbudljivost prizora vestern/istern melanžom (slično Mančevskom u filmu DUST), koji takođe potiče iz autorovog strasnog filmofilskog iskustva. I koliko god Hadži- Trifun rešavao, gotovo politički i diplomatski, mikro situacije na rubu turskog carstva, dogovarajući o raznim stvarima sa turskim begovima, toliko se za porodične relacije (uz nagovešteno rasulo i prokletstvo), a naročito ženske iskorake u njima, čini uglavnom nemoćan, mada negde i sam doprinese zlu. Osim Tašane, dosta je zastupljena od ženskih likova Cona (Katarina Radivojević), Hadži-Trifunova sestra i, u romanu, Sofkina prababa, koja je raskalašna, poročna i potpuno prepuštena lovu na telesna zadovoljstva (svoje muškarce dobro iskoristi, pa ih odbaci i pljuje po njima), pa nakon intervencije nadrilekarke, prilikom jednog od brojnih nasilnih pobačaja, teško se razboli i umre.

   Svetsku premijeru film je imao na Paliću, gde je osvojio Nagradu publike. Takođe, nagrađen je prvom nagradom za scenario na FFS u Vrnjačkoj Banji. U Smederevu, na Dunav Film Festu, nagrađen je kompletan glumački ansambl, a na Filmskim susretima u Nišu, Feđa Štukan, koji igra arnautskog fisa – Kolja (opsednutog Tašanom, koju želi da poseduje), dobio je nagradu za najboljeg stranog glumca u domaćem filmu.