Review
Kad se pomenu klasici italijanske kinematografije, film LEOPARD Lukina Viskontija apsolutno se nameće kao grandiozan primer visoke rediteljske klase, glumačke elegancije i promišljenosti, priče snažnog istorijskog konteksta, ali i univerzalnih razmišljanja o životnim menama, oproštaju od mladosti i lepote, te, konačno, o smrti.
Smrt je motiv koji je dominirao ostvarenjima Lukina Viskontija, raskošnog stiliste koji je kroz svoja dela upijao i voleo gospodstvenost, manire i životni stil visoke klase, njihovu organsku povezanost sa lepim i skupim, sa hedonizmom i elegancijom, ali je, kad aristokrate ili plemenita loza naslute svoj kraj, pritisnuti revolucijama, ratovima ili nekim drugim spoljnim faktorom odnosno bliskim prirodnim završetkom, uspevao i da razobliči taj izopšten svet, namiriše njihov strah i trulež kad gubitak životnog stila i bogatstva postaje izvesnost, otkrije prilično labav, zakržljao ili gotovo nepostojeći etički diskurs ili tvrdoglavu vezanost za mantru i mit o ”plavoj krvi”.
Smrt je i u naslovu najpoznatijeg, amblematičnog Viskontijevog filma SMRT U VENECIJI.
U LEOPARDU, na fonu istorijskih i ratnih akcija tokom ujedinjenja Italije, pratimo letargiju i unutrašnje rastakanje princa Saline (moćni Bert Lankaster), inteligentnog i senzibilnog čoveka koji ne može da zaustavi društveno-istorijske procese, ali ni starenje, sokove mladosti koji uviru, da spase svu nakupljenu lepotu koju će neko, ne znajući joj vrednosti ili, baš iz tog razloga, osvetnički razoriti, devastirati… On sebe i klasu koja odumire smatra prilično superiornim pred najezdom vulgarnih nasilnika i prostaka, koji ne dolaze samo iz redova sirotinje, nego i buržoazije. ”Mi smo lavovi i leopardi, a dolaze hijene i šakali” rezimira princ Salina stanje koje je zakucalo na vrata. Ovaj filozofski diskurs praktično dezavuiše plemenitost svake promene, apostrofira uzaludnost i pogubnost svake revolucije jer empirijska mudrost kaže da posle loših dolaze gori. Otud i jedan njegov iznuđeni kredo koji glasi: ”Mora se nešto promeniti da bi sve ostalo isto”.
Film LEOPARD nastao je u prvoj polovini 60-ih, kao skupocena i raskošna ekranizacija jedinog romana Đuzepea Tomazija di Lampeduze, koji govori o zbivanjima na Siciliji jedan vek ranije, u doba velikih društvenih turbulencija koje donose pojava pokreta Risorđimento i Garibaldijev pohod. Ko zna da li bi se ovaj roman ikada pojavio da se oko rukopisa tada već umrlog pisca nije potrudio Đorđo Basani, takođe ugledni italijanski književnik, autor izuzetnog romana ”Vrt Finci-Kontinijevih”, koji je ekranizovao Vitorio de Sika. Viskonti ga je iščitao na ubedljiv način, donevši snažnu, vizuelno čarobnu (jedan od najvećih dometa velikog direktora fotografije Đuzepea Rotuna) ekranizaciju i po mišljenju kritičara jednu od najboljih adaptacija u istoriji filma. Kontrast Salinovoj opsednutosti prolaznošću, razočaranošću i smrću, jesu likovi njegovog nećaka Tankredija Falkonerija (Alen Delon), koji se ženi Anđelikom (svežina koju Klaudija Kardinale unosi u svaki kadar nalik je prvim prolećnim udasima mirisa zumbula ili visibaba), prelepom ćerkom lokalnog načelnika. Sekvenca bala, elegantna, atraktivna ali i višestruko znakovita za princa Salinu, biserni je deo ovog remek-dela. Poljubac koji od Anđelike, pune životne radosti i nesputanog mladalačkog smeha, dobija princ Salina, njegova je labudova pesma, oproštaj od svega lepog što žena i mladost umeju da ponude. Takođe, kao ubedljivi simbol aristokratskog preterivanja i neumerenosti i arhitektonske raskoši sebe radi, jesu prizori kada Tankredi i Anđelika obilaze ujakovu palatu i prostorije u koje retko da je iko zašao a kamoli boravio.
Veličanstveni ep o sumraku iluzija aristokratske klase nagrađen je ”Zlatnom palmom” u Kanu, a nominaciju za Oskara dobio je kostimograf Pjero Tosi.
Ovim ostvarenjem Lukino Viskonti je otvorio sjajnom Bertu Lankasteru jedan potpuno novi front za brušenje njegovog glumačkog karaktera, pa će od 60-ih pa sve do početka 80-ih veliki američki glumac doneti serijal vrednih rola u saradnji sa najboljim italijanskim autorima (kod Viskontija još u ZATVORENOM PORODIČNOM KRUGU, kod Bertolučija u DVADESETOM VEKU, kod Lilijane Kavani u KOŽI). Takođe, još ranije, u TETOVIRANOJ RUŽI Danijela Mana, bio je partner velikoj italijanskoj glumici Ani Manjani.
Zanimljivo je da u sitnim epizodama gledamo dve kasnije ikonične figure špageti vesterna, Đulijana Đemu i Terensa Hila.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
