Review
Film HAJDUK, rađen prema scenariju Danka Popovića, književnika koji je srpsku istoriju utkao na uverljiv način u svoj literarni i filmski opus, višestruko je dragoceno ostvarenje. Osim što pokriva za vreme svog nastanka u kinematografskom smislu kod nas retko ekranizovano doba (Prvi svetski rat, period neposredno po završetku Velikog rata, nesnađenost odlikovanih ratnih heroja, narod razoren ratom ali ugrožen i vlastodršcima), Petkovićev film izvrsno koristi vestern matricu i dramaturgiju, odlično rabeći pravedničku i buntovnu prirodu svog glavnog junaka i njegovu poziciju za ukazivanje na deformaciju države koja je dovoljno razorena ratom, ali to ne sprečava ratne profitere i raznu žgadiju iz sveta privrede (pa i žandarmerijskih predstavnika lakomih na korist i laku dobit) da još nešto ućare u zemlji krhke ili korumpirane vlasti.
Benefiti po ukupni utisak, uz već utvrđenu žanrovsku konzistentnost, gde je stvaranje vestern ugođaja (sa bekstvom od trulog zakona, skrivanjem, nizom viđilanteovskih pohoda, puno jahanja i potera, zaseda i špijunskih igara) bio imperativ koji je konsekventno i jako dobro izveden do samog defetističkog kraja, stižu i iz glumačkog izbora, gde otkrivamo mladalački polet i energiju Svetozara Cvetkovića u liku odmetnutog Ivana Kondića (ta početna faza na momente ima elemente introvertne igre, koja će kasnije postati Cvetkovićev manir, ali priroda ovog filma i aktivnog junaka ipak nas plene življom i dinamičnijom predstavom), sjajan partnerski, mudrošću i promišljenošću obogaćen, odgovor tada već zapaženog Branislava Lečića (kapetan Topolac), ali i čitav niz minjona među epizodama, po čemu je HAJDUK u ondašnjoj domaćoj kinematografiji bio jedan od najizdašnijih projekata. Naime, tu je daleko više prostora dobio Vladan Živković (kao narednik Vujić), upetljan u sve žive malverzacije i desna ruka bogataša, kojima čak omogućava i brutalne lične osvete izvan civilizovane ruke pravde, a takođe i upečatljivi scarface našeg filma, Veljko Mandić (kao Kondićev kum, koji u duhu srpskog sindroma “kumovskih gorkih poslastica”, polakomi se i bez dileme izda vlastima mladića koji se nakon bekstva iz zatvora odmetnuo i postao hajduk), pa i Miloš Kandić (Kobac), koji je izvrsno doneo prefriganu seosku lopurdu, koju će hajduk pretvoriti u živu buktinju pošto mu na leđima zapali naramak sena.
Film je snimio legendarni Tomislav Pinter, sjajno baratajući lokacijama i izvrsnim prirodnim okolišem gde je gro priče smešten (gora, visoka trava, stogovi sena, voda, retke seoske kuće). Dva umetnika izvrsne vizuelne kulture i spretnog i lepotom nadahnutog oka, Pinter i Petko, i sam jedan od legendarnih jugoslovenskih snimatelja i duša Kino-kluba “Beograd”, bez problema su doneli željenu kolor patinu ovoj istorijskoj priči. A u njenom duhu oseća se prezir naroda prema vlasti i ratnim profiterima, sa kojima država nastavlja da šuruje umesto da ih sankcioniše za enormno bogaćenje u vreme dok je srpski seljak stradao (nastojanja kapetana Topolca po tom pitanju su uzaludna, jer mu pretpostavljeni načelnik žandarmerije, kojeg tumači Dušan Janićijević, uporno stavlja zabranu za takve akcije). Cveletov Ivan Kondić je ne samo individualna pobuna u srpskoj poratnoj zabiti nego i grupni krik, jer iako priča obiluje špijunima, cinkarima i izdajicama, nekako se u generalnom duhu oseća naklonost izmučenog naroda prema jednom pravednom buntovniku, pa i prema hajdučkoj tradiciji (u tom smislu ovo je Dankov i Petkov omaž i hajdučkim pričama u srpskoj književnosti). Zapravo i inicijalni povod za sve Kondićeve iskorake s onu stranu zakona kreće od zakidanja dnevnica radnicima na imanju Gazde Uroševića (impresivna rola Pavla Vujisića). Završnica, pogubna po hajduka, spada u red moralne čistote ali i suštinskog neverovanja protagoniste u večita lutanja i skrivanja, naročito pred zimu koja kuca na vrata. On svoj život praktično daje na izvolte svim ratnom drugu i iskrenom prijatelju Topolcu, koji je tek u krajnjoj nuždi i potpuno nerado krenuo da ga lovi. Prethodno ga je Ivan imao više puta na nišanu, ali odlučio je da sebe izloži smrtonosnom metku, bez otpora.
Jedna od specifičnosti filma jesu muzički komentari narativnih tokova. To i nije bilo toliko retko u jugoslovenskom filmu (ima toga kod Saše Petrovića, Fadila Hadžića, Slobodana Šijana…), a taj zadatak u HAJDUKU preuzeo je na sebe sam kompozitor Vojislav Kostić, u nadrealnom liku slepog violiniste.
Neosporni ženski ukras filma je Danica Maksimović kao Jelena, udovica lokalnog duvandžije, koja u jednom trenutku sakrije Kondića, a potom brže-bolje završi sa njim u postelji u strasnom zagrljaju (teška vremena a pusta želja). Ovo je doduše samo još jedan primer ekonomičnosti Petkove režije (uradio je kao reditelj još i filmove TAMO I NATRAG, 1978, i DIVLJI VETAR, 1986, prema scenariju Živojina Pavlovića, i sa SSSR koproducentom i korediteljem), a sve je na tom planu rađeno u klasičnom pristupu, sa logičnim sledom, bez mnogo mudrovanja i filozofiranja. Otud film HAJDUK, koji je proizvela kuća Film Danas, ima jako dobar ritam i gleda se u dahu, što je za domaće (i ondašnje) okolnosti veliki plus.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
