Review
Jedan od doajena makedonske kinematografije, Dimitrie Osmanli (1927-2006), stigao je da tokom svoje rediteljske karijere napravi četiri igrana celovečernja filma, od kojih je ostvarenje ŽEĐ, s početka 70-ih, svojom atmosferičnošću, usijanim odnosima i fatalnim i fatumskim obrtima, negde ostavilo i najupečatljiviji utisak. Pre ovog filma potpisao je MIRNO LETO (1961) i MEMENTO (1967).
To je priča o egzistencijalnim ranama, nedovoljnosti i neostvarenosti ovde, u zabitima, gde zbog suše ni vode nema da se natoči, i prokletom i varljivom tamo, u belom svetu, odakle se umeju doneti i prazni džepovi, jer pečalbarstvo nema uvek željeni tok napretka i rešavanja materijalnih problema.
Priča (scenario književnika Živka Činga) o tri mlade učiteljice (Elica, Nikolina i Marija), iz siromašnog planinskog sela, kroz koje struji vrela južnjačka krv, željne ljubavi, putovanja, utonule u snove o bogatijem i srećnijem životu, ispričana je čulno, sa snažnom glumačkom ekspresijom (posebno je upečatljiva Neda Spasojević u liku seoske devojke Katerine) a ruralna pustoš (kamera: Ljube Petkovski) dočarana je na ubedljiv način. Tu je čitava galerija promašenih života, obogaljenih siromaštvom, ali i uskim pogledima i duhovnom sapetošću, koji prazne svoju neostvarenost u lokalnoj krčmi, punoj gostiju, mahom staraca i tek ponekog muškarca u punoj snazi, jer su mnogi otišli trbuhom za kruhom. ŽEĐ obogaćuju folklorni motivi koji su oduvek davali osoben kolorit filmovima sa makedonskog podneblja a stidljivi upliv civilizacije donosi ekipa geologa koji vrše istraživanja na planini.
Lokalni milje dodatno je opustošen činjenicom da su presušili svi izvori vode, pa se Osmanlijevi likovi, ionako željni svega, dodatno muče i koprcaju u svojim tegobama i uskraćenostima. Žeđ iz naslova je i metafora za sve neostvarene želje, za život koji se živi u znaku odricanja, prinudne askeze. To je i krik protiv protraćenog bitisanja i mladosti. Ovde, uzimajući u obzir vreme i mahom puritanski duh koji je vladao (koji je trend ”crnotalasovaca” u YU kinematografiji prilično uzdrmao), imamo dve prilično žestoke, vrele i efektno režirane scene seksa.
Drugi deo filma u znaku je povratka ujke Trendafila (sjajno izdanje Pavla Vujisića dok njegov lik fingira moćnog, uspešnog i bogatog povratnika iz Amerike, željnog provoda i mladih žena, da bi se, na kraju, ispostavilo da se iz puste tuđine vratio bez jednog dolara). Njegov povratak je trebalo da pozitivno utiče na mnoge sudbine u selu, a najviše na Katerininu . Međutim, posle njegovog priznanja bankrotstva, sve nade biće srušene. Tragični usud ove mlade žene, u antologijskoj završnici, ulazi u najupečatljiivije prizore ondašnje jugoslovenske kinematografije.
Dimitrie Osmanli je, posle duge pauze, u samostalnoj makedonskoj državi, posle više od dvadeset godina od nastanka ŽEĐI (u međuvremenu puno je radio za televiziju, a režirao i u pozorištu), po scenariju svog sina, Tomislava Osmanlija (poznat i kao filmski teoretičar i kritičar, autor značajne knjige ”Film i politika” odnosno ”Film i političko”), režirao ANĐELE NA OTPADU (1995), zanimljivo delo, u tragikomičnom ruhu, o ranama tranzicije, gubljenju ideala i ideologije, slomu komunističkih težnji i divljem, hohštaplerskom ulasku kapitalizma i privatizacije u živote već dovoljno sluđenih građana. Ovaj film je prikazan u Vašingtonu u junu 1998, kao deo programa kojim je Američki filmski institut ukazao počast Osmanliju kao značajnom makedonskom reditelju.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
