Review

Veliko je pitanje šta je to u celom baroknom doživljaju (estetskoj prljavštini, ponekad i u samoj produkciji, u neobaveznosti stilskog pristupa, nekoherentnosti, istorijskoj nepreciznosti i sumnjivoj kauzalnosti sadržaja i toponima), i sve u svemu jednom pristupu koji je počesto bio zezanje, špageti vesterne kroz vreme učinilo tako neodoljivim, vitalnim i eksploatacijski interesantnim (televizijama, pre svega), da mi se čini da je klasični američki originalni vestern dugi niz godina uveliko u senci svoje kopije, bar u uredničkim agendama.

Ta kopija se trsila da umnogome zaliči na original, pa su italijanski ili španski stvaraoci, nesigurni u ubedljivost ili zvučnost svog imena sebi davali bombastična ili lakše pamtljiva, angloamerička imena, ne bi li surogat prodali kao američku robu, ne bi li to na plakatu izgledalo privlačnije za širu publiku željnu novih priča sa Divljeg zapada ili Meksika iz revolucionarnog ili postrevolucionarnog perioda. Čak je i Serđo Leone, kad se pojavio ZA ŠAKU DOLARA (1964), postao Bob Robertson, Đan Marija Volonte predstavio se kao Džon Vels, a Enio Morikone – Dan Savio. Jedino je Istvud bio – Istvud. Ne može se pohvatati koliko je toga što se pod špagetijem snimalo od druge polovine 60-ih do negde kraja 70-ih, kada lagano odumiru i original i kopija. Posle toga ih ima, ali na nivou incidenta. Kad je slava Leoneove trilogije uzela maha i kad više niko nije imao razloga da krije svoje pravo ime iza impozantnog i dragocenog autorstva, kad se otkrilo da je u pitanju veliki, samosvojni autor koji će dati poseban doprinos i (pod)žanru i generalno filmskoj estetici, špageti je eksplodirao. Snimalo se more smeća, ali iskristalisala se i ekipa vrsnih majstora koji su ispekli zanat i iskovali vrlo pristojna dela kojima je vreme samo dodalo na vrednosti (Serđo Solima, Serđo Korbuči, Damijano Damijani, Hoakin L. Romero Marćent, Tonino Červi, Đulio Kvesti, Đuzepe Kolici, Đanfranko Parolini, Dučo Tesari, Lučio Fulči, Đankarlo Santi, Tonino Valeri…) Bar ne primeru SLEPOG REVOLVERAŠA pridružio bih ovim zanatlijama i ekspertima i Ferdinanda Baldija. Holivud je shvatio da je đavo odneo šalu kad su pojedini evropski vesterni počeli da ga tuku na blagajnama, pa su onda Amerikanci koji cene uspeh, involvirali uvozni recept u vlastito okrilje (spona je bio Istvud, delom i Li Van Klif i još neki glumci) i počeli da snimaju filmove pod očitim uticajem špagetija. To se prepoznaje čak i kod Sema Pekinpoa, kod Teda Posta (OBESI IH VISOKO, sa Istvudom), u prvom vesternu Klinta Istvuda koji potpisuje kao reditelj (SKITNICA VISOKIH RAVNICA), kod Džordža Makovana (SEDMORICA VELIČANSTVENIH JAŠU), Lamonta Džonsona (OBRAČUN), Majkla Vinera (LAWMAN)…

Slepi Revolveras

Kao i mnogi italijanski reditelji komercijalne opredeljenosti, i Baldi se šetao kroz žanrove (krimići, horori, istorijski spektakli i kvazispektakli), ali je u vesternu ostavio najzapaženiji učinak. I sam je koristio pseudonime (Ferdi Baldvin, Ted Kaplan). Sa hiperproduktivnim Frankom Nerom uradio je TEKSAS, ADIO (1966). Nero se sam diči da mu je to jedan od dražih vesterna koji ga pribižava interpretacijama Garija Kupera. Radio je sa Terensom Hilom (tu više niste mogli da pohvatate kad je u pitanju Đango a kada Trinita), tu je i THE FORGOTTEN PISTOLERO (1969) sa Leonardom Manzelom (ili ako vam bolje zvuči: Leonard Man).

Međutim, najsubverzivniji i najprljaviji izdanak Baldijevog špageti obola je SLEPI REVOLVERAŠ. Iako se negde tipovalo da će angažovanje Ringa Stara u liku jednog od negativaca, biti udarna igla ovog ostvarenja, film nosi naslovni lik kojeg tumači Toni Antoni (kako jednostavno za čoveka koji se zove Toni Petito i, gle čuda, u pitanju je Amerikanac iz Zapadne Virdžinije), koji je u priči slep, ali vrlo zaguljen, premazan svim bojama i forama, duhovit i istrajan, deluje smešno ali je izuzetno opasan, a puška mu ima jedan produžetak da bi mu služila i kao štap. Bizaran mu je i zadatak, koji će neki ološ pokušati da mu ugrozi, da 50 devojaka odvede u Teksas rudarima koji bi ih oženili. Sve se dešava u prljavštini i ludilu revolucionarnog Meksika, sa puno uniformisanog i civilnog ološa koji bi da siluje, opljačka, bije ili ubije. Film ima čitav niz brutalnih momenata i njegova lepota je u odustvu bilo kakve korektnosti. Kad junaka pitaju za nekog tipa da li je tuda prošao ili se pojavio, ovaj odgovara:”Nisam ga video”. Njegov konj ga poštuje, uvažava gazdin hendikep i podmeće se pod njega kako bi ga zajahao. Naravno, zbog svojih ograničenja i on ume da bude nasamaren, pa mu u jednom trenutku u vozu podmeću umesto devojaka, pedesetak matorih i ružnih žena. Kad se lako oslobodi Kendija (Ringo Star) i kad ga u finalnom obračunu spopadne surovi bandit Domingo (Lojd Batista), Baldijev junak ga praktično prvo dovodi u sebi ravnu poziciju, gašenjem cigare u oko, a zatim ga definitivno eliminiše. Šarm slepog revolveraša je raskošan, a lik koji je čudesnim sredstvima doneo Toni Antoni nadmašuje konfekcijski i rutinerski pristup koji smo gledali u ovom žanru.
Odličnu fotografiju doneo je Rikardo Palotini, a upečatljivu muziku Stelvio Ciprijani.

devojke beze western film

Među filmofilima kroz decenije rodio se kult BLINDMANA, a Aleks Koks ističe ovaj film, uz Leoneov PAZI, DINAMIT (Duck, You Sucker!) kao najznačajniji za dalji razvoj forme špagetija. Ako se pogleda dalja geneza žanra, to se onda može smatrati i vrhuncem, pošto je kasnije sve to dosadilo i Bogu i narodu i polako presahnulo.

SLEPI REVOLVERAŠ je sjajna stvar, bizaran i duhovit. Apsolutno pleni svojom zabavnom stranom ali i autorskim angažmanom koji je tražio put ka drugačijem rakursu u prepoznatljivom ambijentu, ikonografiji i žanrovskim okvirima.



About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.