Review
U gustoj ponudi kvalitetnih ostvarenja tih famoznih sedamdesetih kada se izdvojiš u smislu da te pamte i posle više od pola veka, da te uvek iznova gledaju sa podjednakim uzbuđenjem, da te rado citiraju kao jedan od krunskih političko-špijunskih trilera (druga polovina 60-ih, pa onda skoro kompletne 70-e bile su izdašne u žanru, verovatno najviše zbog tema vezanih za Hladni rat, ali i izvesnih priča o lovu na preostale nacističke zločince, kao i zbog afera u političkom establišmentu SAD tipa Votergejt ili političkih ubistava), onda je to dokaz velikog posla koji je sa filmom DAN ŠAKALA uradio veteran režije Fred Cineman, koji je ranijih decenija, naročito 50-ih godina umeo da napravi neke od amblematičnih žanrovskih filmova (vestern, film noir, ratne drame), uz jedan proslavljeni istorijski biopik iz 60-ih, koji su redom bili obasipani priznanjima.
Ekranizacija romana inspirisanog stvarnim pokušajem atentata na De Gola, u to vreme jednog od najboljih autora špijunskih bestselera Frederika Forsajta (samo godinu dana posle izlaska DANA ŠAKALA, opet veteran, Ronald Nim, uradio je film SLUČAJ ODESA, takođe jako zanimljivu i uzbudljivu ekranizaciju jednog Forsajtovog romana), koji je imao sreću sličnu Grejamu Grinu, da ga čitaju i odlično ekranizuju dobri i pouzdani reditelji, ispostavila se ipak kao kolosalno neočekivani filmski biser i kvalitativni vrhunac nečega što se petparački zvalo evropski puding (najčešće internacionalne, pa i britansko-francuske koprodukcijske akvizicije, sa komercijalnim apetitima i ponekom zvezdom ili zvezdicom iz Engleske, Francuske, Italije pa čak i iz Holivuda). Ne zna se kako se desilo da DAN ŠAKALA bude bez prave zvezde u glumačkoj podeli. Izbor Edvarda Foksa za profesionalnog ubicu, Majkla (u Francuskoj – Mišela) Lonsdejla za policajca koji će maltene spasiti život De Golu, i Delfin Sejrig za damu iz visokih krugova, Kolet de Monpelje, koja će imati ljubavnu nesreću da naiđe na brutalnog i beskompromisnog egzekutora, u ishodištu se pokazao jednim od najzanimljivijih glumačkih kastinga ikada. Ok, to su dobri glumci ali DAN ŠAKALA nema nijednu veliku zvezdu tog vremena. A kakav je film to samo ispao, pa i glumački! Harizma do harizme, niotkuda.
Edvard Foks je maestralno oblikovao ubicu zvanog Šakal, koji se maskira, koji menja identitet (malo Pol Dugan, malo Per Lundkvist, malo Andre Martin), koji briše tragove (jedan od tragova je i gospođa Kolet de Monpelje, pa iako mu služi kao usputna zabava, užitak sa poslovnog puta, i ona će jednostavno biti izbrisana iz života), koji anticipira stvari, putuje svim mogućim sredstvima prevoza, pravi fantastične manevre i deluje nepredvidljivo i gotovo neuhvatljivo. Taj lik užasno strašnim ne čini njegov ključni i osnovni zadatak profesionalca, za koji treba da dobije pola miliona dolara, nego upravo ta kolateralna, u suštini nepotrebna ubistva na njegovoj misiji. To već Šakala čini patološkim tipom. Za sredstvo kojim se priprema da izvrši egzekuciju koristi netipično ručni rad majstora specijalca iz Italije.Takvoj inteligenciji može doskočiti samo bar za jotu sposobniji i mudriji profesionalac, ali s ovu stranu zakona. Takav je strpljivi i promućurni zamenik komesara Klod Lebel (Mišel Lonsdejl), strategijski mag koji logistički zahvata široko, tražeći pomoć od kolega iz svih zemalja gde je pretpostavljao da je Šakal delovao ili nešto pripremao. Englezi će mu dosta pomoći, pošto je atentator na Šarla de Gola, angažovan od strane organizacije OAS (sastavljena uglavnom od razočaranih oficira i pripadnika Legije stranaca), koji su nakon što je Alžir postao samostalan rešili da se otarase francuskog predsednika, upravo iz Engleske. Jedna od retkih mana uzbudljivog narativa koji se dešava na nizu atraktivnih i funkcionalnih lokacija (Francuska, Austrija, Italija, Engleska), koje je izvrsno snimila kamera francuskog direktora fotografije Žana Turnijea, jeste što su bitni ljudi iz OAS-a (čiji su članovi na početku priče bezuspešno pokušali sami da ubiju De Gola) nekako nestali iz filma jer se Cineman pomno posvetio strategiji i pripremi Šakala za finale zadatka. Još jedna (ali bitna) primedba bi bila da je teško poverovati da je tik pred atentat, Šakal toliko fizički (baletski, gimnastički) pripremljen da može da odglumi vojnog veterana, invalida bez jedne noge, koji se probija na štakama (da li je može stvarno toliko saviti i izdržati bez bolnog tika dok prolazi policijsku kontrolu u želji da uđe u stan iz koga bi pucao?). Međutim, i to nam nekako ne zasmeta previše, jer je Šakal prosto tempiran kao ekstra klasa među profesionalnim ubicama. Uglavnom, kako se gradi izuzetno zanimljiv lik profesionalnog ubice to smo videli kod Cinemana. Kako izgleda nezanimljiv može se videti u tanušnom UBICI Dejvida Finčera. Ne bismo ovde ni o rimejku Cinemanovog ostvarenja iz devedesetih godina koji je potpisao Majkl Kejton Džons.
DAN ŠAKALA je troje glavnih glumaca učinio izuzetno popularnim. Edvard Foks međutim nikada ni blizu nije ponovio ovakav “karakterni bingo”, iako je imao izvesne epizode u britanskim filmovima, ratnim ili istorijskim uglavnom. Reklo bi se da njegov brat Džejms ima respektabilniju karijeru, ali on nikada nije imao tako popularnu ulogu. Delfin Sejrig, ranije cenjena zbog saradnje sa Alenom Reneom, imala je BAFTA nominaciju za najbolju sporednu glumicu, i posle igrala u budućem BFI i Sight & Sound best ever filmu ŽANA DILMAN belgijanke Šantal Akerman a Majkl (Mišel) Lonsdejl (takođe BAFTA nominacija) nastavio je da biva izvrstan epizodista u nizu francuskih filmova, igrajući i kod najcenjenijih reditelja.
Kada je izašao DAN ŠAKALA Cineman je već imao 66 godina. Neverovatno je da u dva sata i dvadeset minuta trajanja (a i posle 52 godine i kroz reprizno gledanje), sjajni klasik, uz izdašnu pomoć svog montažera Ralfa Kemplena, ne spušta nivo uzbudljivosti i drži tenziju koja izaziva gledanje u dahu. Tom raspoloženju doprinela je u muzika kompozitora Žorža Delerua. Posle tog neočekivanog i izvanrednog uspeha kod publike i kritike, Cineman je uradio samo još dva filma, od kojih je odlična DŽULIJA (1977), sa dve fenomenalne glumice, Džejn Fondom i Vanesom Redgrejv, dok PET DANA JEDNOG LETA (1982) sa Šonom Konerijem niko i ne pamti jer je bio debakl.
Kenet Ros je scenarista koji je uradio odličan posao pretvorivši sjajni bestseler u filmski predložak koji je Cinemana plenio da ga strastveno realizuje i zaokruži tako da žanrovski buja i dinamično pulsira. Frederik Forsajt je preminuo 9. juna ove godine.
DAN ŠAKALA je imao nominacije za BAFTA nagrade (nagradu za najbolju montažu dobio je Ralf Kemplen), Zlatni globus i Oskara. Već pominjani Britanski filmski institut ga je uvrstio među najbolje domaće filmove svih vremena i to na 74. mesto.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
