Review
Na obeležavanju pedesetpetogodišnjice ovog ostvarenja Kena Rasela filmska javnost je prosto poludela i reagovala opčinjeno na pojavu 4K restaurisane kopije, a raskošni demonski spektakl o veri, seksu, telesnom nezasićenju, opčinjenosti, egzorcizmu, blasfemiji i crkvenoj korupciji tematski osvaja portale i zarađuje milione na ponovnim bioskopskim projekcijama.
Krenulo je od Kana gde je film ĐAVOLI bio predstavljen u programu Cannes Classics a tokom ove jeseni Raselov realno najbolji i najprovokativniji film u raznovrsnom i kvalitativno neujednačenom opusu u znaku biopika o genijima klasične muzike (ali i drugih umetnika, pisaca, vajara…) , rok opera, narativa o verskom fanatizmu, bizarnih priča o reakcijama izmenjene svesti pod opijatima… Seks i umetnost u nekoj vrsti sinhroniciteta bili su mu najveći motiv da učestalo staje iza kamere. On nije uvek bio prepoznat kao značajan filmski stvaralac, više je tretiran kao neka vrsta rediteljskog šarlatana, pervertita koji voli da šokira a kvalitetom svojih ostvarenja najčešće ne opravdava početni marketinški hajp i svodi se na ekstravagancu. Negde mi je lični doživljaj njegovog statusa i misije u kinematografiji da je on želeo da bude “novi Stenli Kjubrik” ali da za tako nešto nije imao potencijala. Ali, ako ispred sebe postavite takav cilj, uz mnogo marljivog rada, nešto malo sreće i božjeg prsta koji bi po vama posuo prah talenta, onda će vaši dometi ipak sveukupno biti za poštovanje.
U ĐAVOLIMA osim barokne i, adekvatno temi, raskalašne režije, scenografije raskoši i raspada (Derek Džarman), glumačkih dometa tada najboljeg iz reda engleskih glumačkih asova (Oliver Rid, Vanesa Redgrejv), jeste da su ozbiljno i satirično, ostvareni kao neka vrsta “sudbine i komentara”, srođeni kao nokat i meso, da se zahtevi ploti i neutaživa seksualna strast u sudaru sa verom hipertrofiraju u još veću žudnju, da perverzno prožima duh koji onda kroz smešne verbalne reakcije ili histerične telesne pokrete i demonske marifetluke postaju festival ruganja ljudskoj slabosti i otkočenim nagonima, da su neki segmenti prirođeni hororu ali se zbog rediteljskog ironičnog diskursa pretvaraju u parodiranje užasa.
Priča je smeštena u Francusku, u grad Luden, tokom 17. veka. U fokusu su otac Urben Grandije (Oliver Rid), koji je istovremeno i pravednik i grešnik, javno borac protiv korumpiranog kardinala Rišeljea, koji progoni protestantsko stanovništvo, tajno ljubavnik redovnica koje su potpuno sluđene njegovom harizmom, a mnoge o njemu maštaju kao o Isusu koji silazi sa raspela, Isusu – simbolu seksa, raspaljujući u sebi žudnju za njegovim ljubavnim dodirom. Grandije prilično koristi taj svoj imidž, ali nakon ljubavnog čina često im ruši iluziju o plemenitim i romantičnim crtama ljubavi, govoreći im da je to ipak životinjski nagon u čoveku koji ima potrebu da se utaži. One koje zatrudne sa njim, surovo odbacuje. Ipak, osuđen i mučen (scene torture nad Grandijeom imaju antologijski učinak), pokazuje ljudsko i pravedničko lice koje služi na polzu zajednice, a protiv vlastodržaca i crkvenih moćnika koji guše svaki zdravorazumski glas i sladostrastrasno i sadistički “love veštice”…
Rid je ovde impresivno doneo čoveka koji svoju muškost obilato nudi sluđenim a naizgled skrušenim u smernim ženkama, koji je negde dobro proučio psihologiju zabranjenog voća, da se seksualna slast uvećava u mimikriji svetog, da će hinjeno duhovno u nekom trenutku provaliti pod navalom telesne žudnje. A upravo je ovo poslednje frustrirajući faktor koji potpuno čupa iz korena monahinju Žanu (Vanesa Redgrejv), koja potisnutošću svog seksualnog bića otvara vrata demonskom, koje od njenog tela pravi lutku za đavolja poigravanja i egzibicije, što će predstavnici Crkve jedva dočekati za primenu egzorcističkih metoda. Naravno, iz Raselove vizure ona, Crkva, je i sama perfektno leglo korupcije i bluda.
Vanesa Redgrejv je kao Žana briljantna kako u psihološkoj postavci svog lika (njeni komentari vlastitog histeričnog stanja su savršena i crnohumorno duhovita kombinacija lucidnosti i bulažnjenja), tako i u demonstriranju naporne i ekspresivne fizičke igre gde se telo savija, uvija, neprirodno lomi, vitla prostorom.
Odlične su i neke epizode poput onih koje donose Džema Džouns, Majkl Gotard, Džordžina Hejl, Dadli Saton…
Nije da baš ĐAVOLI (koje, uz DIVLJEG MESIJU, najviše volim od ovog reditelja) nisu prepoznati od struke kada su se pojavili. U Italiji je dobio nekoliko nagrada (U Veneciji Pasinetti Award), a Nacionalni odbor filmskih kritičara SAD dodelio je Kenu Raselu nagradu za najboljeg režisera. Ipak, bio je skrajnut (verovatno i iz nekih društvenih razloga, zbog hipokrizije i puritanizma zajednice) cenzurisan i neshvaćen pre 55 godina. Warner Bros. ga je naknadnom promocijom u Kanu vinuo među slatka otkrovenja, kao dugo čuvanu delikatesu koja će se sada sočno razliti gledalačkim nepcima.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
