Review
Nova žanrovska poslastica stigla nam je iz Holivuda u vidu mističnog horora sa podlogom u crnoj mađiji, TRENUTAK NESTAJANJA u režiji Zaka Kregera. Od stotine drugih konfekcijskih naslova koji nas gotovo redovno i najčešće časte besmislom, odsustvom supstance i teškim razočaranjima, ovaj ima ozbiljne primese stila, intrigantne vizije, inventivna rediteljska rešenja i precizne narativne prelaze i kopče u maniru skokovite dramaturgije. Ipak, takav zanimljiv i u dobrom delu (pa negde do nagoveštaja rešenja ključne misterije oko nestanka bezmalo čitavog jednog školskog odeljenja) gotovo savršeno dinamičan i bremenit likovima koji su daleko od plošnosti iz gore pomenutih ištancovanih projekata, nije bez mana a saplitanje se dešava na ključnoj negativki, zagonetnoj i očigledno psihički oboleloj i zaboravljenoj pratetki, koja svojim demonskim sugestijama i demonstriranjem zla kroz crnu mađiju, urušava život brojnim porodicama, najpre u onoj gde žive njeni rođaci i čija kuća će biti baza za masovna nepočinstva.
Film počinje spektakularnim nestankom sedamnaestoro učenika iz Mejbruka u Pensilvaniji, iz odeljenja Džastin Gendi (Džulija Garner, fenomenalna u ASISTENTKINJI Kiti Grin, sa novim, smernim imidžom koji i dolikuje učiteljici, ali ona je daleko od neke ukipljene prosvetne svetice, voli da potegne alkohol i kod kuće i u baru, naročito sada, kada je pod pritiskom i kada je postala meta roditelja koji je sumnjiče da je upućena u to šta se desilo sa decom). Deca su nestala noću u 2.17, otišavši žurno iz svojih domova. Uz prilično inertnu policiju kada je tako drastičan slučaj u pitanju, sama Džastin počinje da kopa po slučaju, a naročito joj je interesantan Aleks (Keri Kristofer), jedini učenik koji nije nestao, te kuća u kojoj živi. Njegovo ponašanje je čudno, kao da je pod stresom i kao da čuva neku tajnu. Do iste kuće dolazi i građevinac Arčer Graf (ponovo vrhunsko izdanje sada već veterana Džoša Brolina), kome je nestao sin Metju. On će ispitati okolnosti sa gotovo matematičkom preciznošću, onako kako radi svoj posao u gradnji kuća (kroz ozbiljno i studiozno proučavanje razdaljine domova, neobičnog trčanja dece čija energija i polet trka očigledno imaju karakter gotovo natprirodnog zova (naređenja), uz analizu snimaka dece u trenutku odlaska iz kuća.
Naracija teče kroz segmente iliti sekvence koje imaju svoj centralni lik, pa je na početku to učiteljica, zatim građevinac, onda policajac (koji obnavlja vezu sa učiteljicom, iako je zauzet), mladi narkoman u potrazi za poslom koji mariše po kraju, onda direktor škole (Benedikt Vong sa najstrašnijom transformacijom i najvećom agresijom u filmu), pa Aleks… Zak Kreger ima fine poveznice a ovaj uvek intrigantni mozaički pristup, gde se likovi susreću (sudaraju) i odvajaju (odbijaju) jedan od drugog, deluje dramaturški spretno i priči daje slojevitost, da bi se na kraju svi rukavci ulili u jednu lavinu sa ciljem da se raskrinka i uništi pokretač zla. Lik gospođe Gledis Lili, Aleksove pratetke, koja stiže niotkuda i sa potpuno nejasnim motivima (osim demona u njenoj glavi, ali to je previše provizorno i neutemeljeno u priči koja ima toliko odlično napisanih i odigranih likova, za koje vam je ponekad žao kada se završi segment u kome su dominirali), nije bio istinski zamajac da se ova inače jaka i atmosferična priča vine do izvrsnosti. Ipak najveći i gotovo nepresušan potencijal imala je storija o policajcu Polu (briljantni Alden Erenrajh, koji donosi neverovatan spoj policajca koji je istovremeno mačo i smotanko, čas pravi profesionalac u akciji, a onda nadmudren glupim forama i vlastitom lakovernošću) i narkomanu i lopovu Džejmsu (izvrsni i neodoljivi Ostin Abrams). Ona je beskrajno duhovita, a bockanja ove dvojice u retoričkom i bukvalnom, bolno fizičkom smislu, su neki od blistavih trenutaka filma. Na svu sreću, Pola i Džejmsa susrećemo repetativno, pa se zadovoljstvo gledanja njihovih nesporazuma, dogovora, neočekivanih sukoba pa opet pomirenja, malo produži. Baveći se pomalo apsurdnim položajem nekih svojih likova, Kreger stigne da provuče i neke divne vinjete, poput Džejmsove situacije sa ponuđenim poslom koji zahteva odelo, a da bi se obukao to zahteva pare koje on nema.
Elem, umesto da se lik negativke oplemeni valerima, slatkim vragolijama i poigravanjima, ali sa jačim karakterom i intrigantnim pedigreom i nekim suvislim razlogom za delanje, mi smo dobili Ejmi Madigan kao već definisano i inkarnirano zlo, bukvalno bačeno u film, kao da je imaginacija presahla onda kada je trebalo da vrhuni i bude protivteža vrsno napisanim i jako zanimljivim likovima uglavnom iz spektra dobrog. Inače dobra glumica duge i plodne karijere, Madigan ništa nije mogla da uradi sa svojim loše napisanim likom (Kreger je i autor scenarija), nego samo da lomi štapiće zla i ulazi u glave svih kojih se dotakne a ovi tada počinju da se ponašaju kao da su drogirani, sa navalom neviđene snage i ekstremnom potrebom za nasiljem.
Inače kompletan dizajn ili koreografija likova u koje uđe pratetkino zlo negde su simulacija zombija, s tim što su ovi živi ali drastično opsednuti, arenalinski i rapidno nabudženi, bez traga racija i vlastite kontrole.
TRENUTAK NESTAJANJA generalno nudi dobru zabavu, misterije ima u fulu dok Kreger ne odluči da nam uvali ovu nesrećnu pratetku. Čak i razrešenje i finalni obračun za zlom nije loše odrađen, a gospođa sa vezanim štapićima za magijsko trange-frange, po sistemu karma je čudo, biva rastrgnuta upravo od dece čiji je nestanak i inicirala.
Iza razigrane i radoznale, trileru sjajno inklinirane kamere, stajao je Larkin Sajpl (SVE U ISTO VREME), a muziku, koja ubitačnim zvucima kao da nemušto govori neke mračne i sulude tajne, te apostrofira neiskazani bol, radili su Rajan i Hejs Holadej i sam Zak Kreger. Invazivni zvučni efekti, sa horom uspaničenih glasova koji se prepliću, bili su prisutni i u Kregerovom samostalnom debiju VARVARIN (2022).
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
