Review
Posrnula japanska filmska industrija je početkom 90-ih godina postala talac sopstvene zablude o nemogućnosti daljeg prodora na druga filmska tržišta. Tome je još više doprinelo isključivanje svake mogućnosti u pogledu finansiranja i davanja podrške svežim idejama, kao i verovanje da niko više ne gleda japanske filmove. Na svu sreću, nekolicinu autora nije napustio entuzijazam, i jedino što im je preostalo je bio potpuni ulazak u nezavisnu produkciju što se pokazalo kao pun pogodak. Tako je krajem 90-ih godina i početkom 2000-ih nastao fenomen japanskog niskobudžetnog horora, poznat pod svetski prihvaćenim nazivom “J-horror”.
Naslovi kao što su “The Ring”, “Dark Water”, Hideo Nakate i “The Grudge”, Takaši Šimicua, su doživeli i holivudska rimejk izdanja, ali ne sa takvim uspehom kao originalni filmovi. Iako je reč o kultnim ostvarenjima J-horrora, njihova američka obrada, osim u slučaju korektno snimljenog rimejka “The Ring”, Gora Verbinskog, je u priličnoj meri, zbog kulturološkog prilagođavanja zapadnjačkoj publici, rastvorila esenciju ovih, zaista, relevantnih žanrovskih filmova. Međutim, ni samo angažovanje dotičnih kreatora J-horrora po holivudskim studijima, koji je postao svetski brend, nije doprinelo očekivanom kvalitetu rimejkova. Da paradoks bude još veći, i Hide Nakata (The Ring Two) i Takaši Šimicu (The Grudge, The Grudge 2) su svojeručno snimljenim rimejkovima poprilično narušili kredibilitet izvornih filmova. Nije potrebno mnogo mozganja, pa da se zaključi da je obojici autora nedostajala visprenost u pronalaženju ravnoteže između rada u japanskim nezavisnim studijima i strogih pravila holivudskih sistema. Očigledno da se iz ovog iskustva nisu izvukle pouke što potvrđuje i novo horor ostvarenje Takaši Šimicua, “7500”.
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=rbuIUyzfX5Q[/youtube]
Potencijalno zanimljiva priča je smeštena u avion i prati grupu putnika koja se suočava sa iznenadnom smrću jednog od saputnika i nizom misterioznih dešavanja posle njegove smrti. Ovakav sled događaja primorava nekolicinu putnika da istraži lične stvari preminulog i pronalazi u njegovom koferu japansku lutku Šinigami koja je prema japanskoj mitologiji duh smrti zadužen za vođenje duše pokojnika u zagrobni život. Ali, pre toga, duša umrlog mora da ostavi sve ono što je još uvek vezuje za svet živih.
Evidentna je preformulacija priče koja ima svog pandana u Šimicuovom „The Grudge“ (2002) gde besni duh umrlog sve one koji se nađu u njegovoj blizini izlaže nepodnošljivoj psihičkoj torturi dok ih ne povede sa sobom u smrt. Lišen svakog pokušaja originalnosti, “7500” je redukovao svaki element J-horrora, slobodno se može reći i svakog drugog dobrog horora, pri čemu je u startu bila razvaljena osnova za jedno uzbudljivo i napeto horor putovanje. Stiče se utisak da je prvih sat vremena jedan razvučen i prilično dosadan uvod u klišeizirani klimaks. Nepotrebno mnogo pažnje se poklanja detaljima iz ličnog života svih aktera pre glavnog zapleta, što ozbiljno narušava strpljenje gledalaca u očekivanju da konačno budu uvučeni u svet duhova. Problem je i u prilično slaboj hibridizaciji žanrova što je osnovni adut kod J-horrora (u pitanju je inteligentno uravnoteženje psihološkog horora i socijalnie drame, kao na primer u “Dark Water”, gde je osnovna tema odbačenost deteta u savremenom japanskom društvu ). Gotovo i da nema istinske jeze i saspensa u pojedinim scenama strave koje mnogo više liče na fingiranje nego na pravo rediteljsko vladanje situacijom. Sve scene strave grčevito bezuspešno tek simuliraju estetiku i ikonografiju J-horrora u pokušaju da budu nešto drugačije od viđenog, ali su samo loša kopija sopstvenog tvorca, u ovom slučaju, Takaši Šimicua, koji se rediteljski potpuno izgubio među oblacima tokom leta “7500”. Verovatno, jedini iskričavi momenant u filmu je omaž čuvenoj tv seriji „The Twilight Zone“, kada jedan od putnika gleda poznatu crno-belu epizodu u kojoj, takođe, jedan putnik sve vreme vidi osobu na krilu aviona dok je ostali putnici ne primećuju. Ako ništa drugo, “7500” je ovim podsetio na nenadmašna ostvarenja psihološkog horora, ili bar na ono čemu je, pored svega ostalog, film težio i imao nameru da bude.
Na žalost, a možda i na sreću, Takaši Šimicu se još jednom pokazao i dokazao kao izrazito loš filmski zanatlija na holivudskom terenu. Za nekoga koji je udario temelje izvornom japanskom hororu novijeg datuma uz vrlo vešto implementiranje japanskih legendi i mitova u ruho savremenog Japana, ovo je još jedan ozbiljan sineastički fijasko.7500 scena u avionu
About the Author
