Review
Posle ogromnog doprinosa koji je dao filmom PROFESIONALCI (1966), gde je okupio elitnu glumačku ekipu i napravio uzbudljiv vestern koji je postao pojam klasika žanra i komercijalnog proizvoda koji je vraćao dignitet pričama koje su flertovale sa tex-mex motivima i podnebljem, Ričard Bruks (1912-1992) je ni deceniju kasnije pokušao da ponovi uspeh ostvarenjem ZAGRIZI METAK, ali sredina sedamdesetih je i vestern kao žanr narodu više nije tako zanimljiv. Zaradio je 11 miliona dolara na uloženih oko 4 miliona, što je za opadajući trend interesovanja za ovaj žanr bilo čak i solidno.
Dobio je mešovite kritike po izlasku. Ipak, pedeset godina kasnije recimo da je film, iako malo šupalj u naraciji, lepo ostario. Najpre jer raskoš od totala (fotografija Harija Stredlinga juniora) pleni, lokacije su atraktivne, imaju dubinu i širinu, tu su pruge i vozovi, dug je put kojim prolaze njegovi junaci do cilja, za konje pre svega, u iscrpljujućoj, ako ne i smrtonosnoj trci do cilja koja početkom prošlog veka donosi 2.000 dolara. A dobra je i muzika Aleksa Norta, kao i zvučni efekti posebno u scenama kada konji pate.
Bruks je hardboiled westerner, tako da dosta surovih slika defiluje njegovim vesternima, i spreman je da kali i kuva vlastite likove provlačeći ih kroz niz iskušenja. Ovde su izuzetno potresne slike konja koji plivaju u peni od znoja jer, šibani i mamuzani do krvi, moraju da ljudima ispune hir, jer ovi žele putem njih da ostvare svoje ciljeve (šezdesetih i sedamdesetih godina u američkoj kinematografiji bile su aktuelne priče o trkama, uglavnom automobilima, ali ovde se gro tereta ogromne kilometraže baca na teren živih bića koja, počesto žedna i gladna, hitaju kuda je jahač zacrtao; čak vas iscrpljivanje životinja najviše podseti na muku maratonaca u plesu u sjajnom delu Sidnija Polaka KONJE UBIJAJU, ZAR NE?). Neke sekvence su izuzetno potresne (strada najpre konj koji jaše mladi i neiskusni Karbo, u tumačenju Žan-Majkla Vinsenta). Efekat na gledaoca je takav da nas posle toga patnje ljudi (Lik Bena Džonsona i umire negde na sredini filma), protagonista brutalne trke od 700 milja (priča je inspirisana stvarnim takmičenjem iz 1906. godine), gotovo uopšte ne dotiču.
Film nema neki poseban dramski sukob, sve je veliko nadmetanje, gde se, doduše, kale i pokazuju karakteri takmičara. Sukobi se rađaju, ali oni su usputna stvar, kao neka vrsta sporedne prepreke na putu do nagrade. Ipak je najveći problem daljina i napor koji je potreban da se uloži da bi se te silne milje savladale i presekla vrpca. Negde se na kraju poenta ipak nazire, da pobeda ako nije fer i ne bazira se na etici i empatiji, ona i nije pobeda. Zato je za poštovanje odnos dvojice i najpravičnijih i najviše prekaljenih likova, Klejtona (Džin Hekman) i Metjuza (Džejms Kobern), koji će zajedno ući u cilj, oni prvi od petnaest takmičara koji su počeli trku.
Iako nema toliki doprinos sadržaju, popularnost, lepota i atraktivnost visoke plavuše Kendis Bergen (gospođica Džons), učinili su da je ima u brojnim kadrovima. I realno lepo ju je videti kako jaše (Polin Kejl, čuvena američka kritičarka je svojevremeno bila u dilemi koja od prelepih novoholivudskih lutki je imala manji ili besmisleniji glumački doprinos u nizu filmova, Bergen ili Sibil Šeperd). Može se reći da je Kendis Bergen planetarnu slavu i stekla zahvaljujući jednom vesternu (PLAVI VOJNIK Ralfa Nelsona, revizionistički vestern iz 1970. godine o uništavanju Indijanaca sa kritičkim aluzijama na tadašnju aktuelnu intervencionističku politiku SAD i masakriranja u Vijetnamu), gde je njen lik ipak izazovniji i funkcionalniji i u kome je plenila svežnom i nekonvencionalnošću.
Posle vesterna ZAGRIZI METAK, sjajni reditelj Bruks je uradio još nekoliko filmova, od kojih je najvredniji TRAŽEĆI GOSPODINA GUDBARA (1977), slojevita priča o seksualnoj frustriranosti i emotivnoj praznini mlade učiteljice koju je maestralno donela Dajana Kiton.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
