Review
Ovo je debitantski film potcenjenog reditelja Larija Pirsa, koji je sa svoja prva dva bioskopska naslova, kada su u pitanju igrani filmovi, JEDAN KROMPIR, DVA KROMPIRA i INCIDENT (1967), izvanredno startovao, ali se posle, sa gužvom i pometnjom koju je napravio Novi Holivud, gde je bila mala bara a mnogo krokodila, nije najbolje snašao. Stigavši sa margine, u marginu je sa nekoliko sledećih ostvarenja (osim ZBOGOM, KOLUMBUS) još dublje zašao.
Dosta revolucionarnog, hrabrog i angažovanog posedovala su u svojoj strukturi i idejnom kredu oba filma sa početka njegove karijere. Došla su iz nezavisnog okrilja, ali imala su jaku priču, uzbudljive momente, snažnu scenarističku potku i sigurnu rediteljsku ruku, kao da su iz najboljeg soja mejnstrima. Prvi govori o posledicama rasnih podela, gde čak ni snažna i evidentna ljubav protagonista i harmonično gnezdo koje su stvorili, ne mogu da ih odbrane od društva obolelog od rasizma, zadojenog njime ali i predrasudama, a drugi je prizorima terora i bolesnog iživljavanja na javnim mestima (ovde je u pitanju metro) nagovestio ultraviolentne 70-e u američkoj kinematografiji.
Kad se pojavio JEDAN KROMPIR, DVA KROMPIRA (naslov asocira na dečju igru, koju između ostalog igra sa školskim drugaricama i Elen, najtragičniji lik ove priče, prvo dete od Džuli, koja se usudila, nakon ljubavnog brodoloma i razvoda od Džoa, da se zaljubi u obojenog čoveka), nije se Holivud baš zdušno otvarao prema temi rasizma, ali društvo je evoluiralo, šezdesetih je vrilo kao u košnici, razne političke krize (Kuba, SSSR) i ubistva, rat, zamah hipi pokreta, mnogo nasilja i ozbiljnih pitanja koliko je Amerika demokratska i zemlja gde se poštuju ljudska prava i kada će crnci dobiti svoje istinsko parče slobode i tretman poput belaca. Kao nezavisni film, on je, na neki način, povukao nogu, pa su, par godina kasnije, usledili filmovi Stenlija Kramera (POGODI KO DOLAZI NA VEČERU), Normana Džuisona (U VRELINI NOĆI), Džejmsa Klejvela (GOSPODINU S LJUBAVLJU; ovaj u Britaniji, ali opet sa Sidnijem Poatjeom, ikoničnim glumcem koji je sinonim istinskog filmskog proboja crnog glumca koji je postao zvezda).
Flm JEDAN KROMPIR, DVA KROMPIRA u svojih osamdesetak minuta gotovo da nema slabog mesta. Priča ide virtuozno u okviru svojih dramskih ciljeva, socijalni milje je jasan, emotivni rascepi i nezasićenja bujaju, otkriva se istinska ljubav, dileme postoje ali se i otklanjaju. Uglavnom Džuli (Barbara Beri) i Frenk (Berni Hamilton) stvoriće vlastito gnezdo kod njegovih roditelja, gde će u miru i harmoniji, s puno ljubavi i pažnje odrastati Elen, ali i Vilijam, novopridošlo dete ljubavi. Kako ide prema kraju, ozbiljna društvena drama, sa angažmanom koji je sofisticiran i nije prst u oko, jer autori (scenaristi su Orvil Hempton i Rafael Hejz, a scenario je bio nominovan za Oskara) su svesni delikatnosti društvenog trenutka (možda to najbolje objašnjava sudija koji će ipak doneti odluku da se Elen dodeli svom pravom, ali, još važnije, belom ocu, pokajniku koji iznenada otkriva kako mu je ćerka važna u životu, iako je u novoj porodici svoje majke presrećna), Pirsov film izrasta u potresnu melodramu sa jednim od najtužnijih završetaka u istoriji američke kinematografije.
Glumačka neposrednost i majstorstvo, prava zanatska sredstva upotrebljena u građenju likova i valera koji ih krase, učinili su kreacije Barbare Beri (nagrada u Kanu za najbolju žensku ulogu, zajedno sa En Benkroft), Bernija Hamiltona i Ričarda Maligana (beli otac, Džo) apsolutno nezaboravnim.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
