Review
Poljski umetničko-bračni par Česlav i Eva Petelski danas uživa status klasika poljske kinematografije. Novim sagledavanjem njihovog opusa, koji je išao od priča sa damarima socrealizma, preko ratnih hronika i efektno i stilski intrigantno obrađivanih istorijskih tema i ličnosti (KOPERNIK, KAZIMJEŽ VELIKI), ali i intimnih priča uz savremene probleme i dileme u poljskom društvu, njihovo mesto se vremenom podiže na viši nivo. Pogotovo zato što je, inače talentima bogata poljska kinematografija, zbog društvenih okolnosti i kulturne klime imala tada druge svoje zvezde i probitačnije autore u fokusu, što opet nije bilo nezasluženo.
Česlav i Eva Petelski su zajedno radili oko trideset godina, a ljubav i privatna veza su trajali, prema Evinim rečima, veoma kratko. Pošto su im se imena spojila u stručnom pogledu i kad su se privatno razišli, ostali su da funkcionišu i potpisuju se kao Česlav i Eva Petelski.
POVRATNA KARTA, okićena u Gdanjsku Nagradom žirija, pripada periodu ”Bioskopa moralne anksioznosti” (više-manje od 1976. do 1981.), ali nije posebno subverzivna i jedva da bi se mogla priključiti hijerarhiji filmova sa oštricom usmerenom prema tadašnjem režimu. Ovde su, reklo bi se, osim činjenice da su nezadovoljni svojim materijalnim stanjem i što bi eventualno bila žaoka koja stremi prema statusu društva, likovi sami krivi za svoju propast, preterano pouzdani u zakon bezuslovne ljubavi.
Antoška (briljantno izdanje glumice Ane Senjuk) je siromašna sredovečna žena, koja odluči da popravi materijalni status, uvidevši da joj život u vlastitom mestu ne pruža nikakvu priliku. Ona odlazi kod ujaka u Kanadu, gde joj živi i sestra. U poljskom selu ostavlja sina, koji podržava majčinu odluku da u inostranstvu zaradi novac koji im je nužan za gradnju kuće. U početku Antoški ne cvetaju ruže i nije impresionirana životom u tuđini. Ujak, inače stari gastarbajter ogromnog bogatstva, oduševljen je svojom nećakom i nudi Antoški brak. Ona ne pristaje, ali u blizini živi njegov prijatelj, Francuz, te se posle izvesne neodlučnosti Antoška udaje za njega. Na imanju muža ona vredno radi, ali ne zbog ljubavi prema suprugu, već za svog sina, za izgradnju sopstvenog doma u Poljskoj, za bolje sutra.
Kad joj muž ode na neko putovanje, Antoška uzima njegov skriveni novac, ogromnu svotu dolara, i šalje sinu za dovršavanje kuće. Posle povratke muža, počinje krvava drama mučnih prizora. Francuz će se ubiti, a Antoška postati nesposobna za kretanje i ostaje invalid.
Antoška se vraća sa sestrom u Poljsku, sa kakvim-takvim osećajem zadovoljstva jer će, i pored nesreće koja ju je snašla, bar imati vlastiti dom. Ali nesreća kad nagrne množi se geometrijskom progresijom. Kad stigne do odredišta, Antoška ugleda onu istu straćaru gde su i pre živeli i shvati da joj je sin protraćio sav poslat novac i da nove kuće nema ni u tragovima.
Ova završnica POVRATNE KARTE, uz kumulativni dramski efekat i gradiranje poraza junakinje, jedan je od najdojmljivijih prizora poljske kinematografije ikada. I u svojim segmentima ovo delo, koje pre svega poseduje snažnu i sigurno vođenu priču (scenario pripada Ježiju Stefanu Stavinjskom) na impresivan način inkorporira neorealizam i naturalizam, ostaje pamtljivo, a pleni i kao celina. Film osim odličnih i upečatljivih socijalnih i dramskih detalja, ima i jednu filmofilsku poslasticu kada Antoška sa mužem gleda na TV Hičkokov SEVER SEVEROZAPAD. S druge strane, film je relevantan i kao socijalna i psihološka studija ekonomskog izbeglištva, što i sa današnjeg aspekta migrantske eksplozije može biti dodatno zanimljivo, ali nosi i duh vremena u fino doziranoj komparaciji između zemlje snova i profita i one iza gvozdene zavese.
Ana Senjuk, kao Antoška, demonstrira vrhunsku igru, čudesnu, prirodnu i ubedljivu saživljenost sa svojom heroinom, u rasponu od kalkulantstva i objektivnog žrtvovanja radi ostvarivanja cilja novog i toplog, vlastitog doma u sopstvenoj zemlji, do već prenešnih očiju, svesti i srca u blisku budućnost gde srećno živi u svome i na svome.
Ova antologijska rola ulazi u glumačke vrhove poljske kinematografije, a Ana Senjuk je na neki način preteča danas izuzetno cenjene glumice Jovite Budnik. Ova je pak bila česti izbor drugog najpoznatijeg umetničko-bračnog para poljske kinematografije, Kšištof Krauze i Joana Kos-Krauze (TRG SPASITELJA, PAPUŠA, PTICE PEVAJU U KIGALI).
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
