Review
rica pocinje 208. g.p.n.e. kada je Kinom vladala mocna dinastija Han i obuhvata period imenovanja ministra Cao-Caoa koji je, dekretom tadasnjeg cara, dobio zadatak da ugusi toboznju pobunu feudalaca na jugu zemlje.
Posle poluuspesne reziserske karijere u Americi, Dzon Vu se, poput zalutalog lista odnesenog holivudskim vetrovima, konacno vratio svojoj azijskoj gori na najimpresivniji moguci nacin.
Crpeci inspiraciju od svojih americkih uzora, prvenstveno u delima Martina Skorsezea i Sema Pekinpoa, Dzon Vu je, vec u svojoj honkonskoj fazi, redefinisao zanr akcionog filma unoseci u njega, do tad nevidjenu, koreografsku minucioznost vatrenih okrsaja, oplemenjenih specificnom sentimentalnoscu izmedju likova.
Period od 1986. do 1992. god. obelezila su sve sama remek dela od “BETTER TOMORROW” preko “THE KILLER” pa sve do apsolutnog vrhunca Vuovog filmskog stvaralastva olicenog u “HARD-BOILED”. Ovaj poslednji spada u sam klasik zanra (po mom misljenju najbolji akcioni film u istoriji dosadasnje kinematografije) koji je sebi obezbedio mesto u filmskoj galeriji vecnosti zahvaljujuci neverovatnoj akcionoj sekvenci koja je smestena u porodilistu(!?) i traje bez prestanka duze od 40 minuta!
Ako sagledamo dosadasnji Vuov rad u Holivdu koji zahteva potpuno postovanje pravila igre ciji temelj cini stroga kontrola produkcije i shvatanje filma kao robe gde je upliv artistickih stremljenja sto manje pozeljan, onda je sasvim razumljivo zasto se takva autorska velicina kao Dzon Vu, ipak, morala vratiti u rodnu Kinu odakle je i krenula njegova svetska slava.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=z3qIXQCHf94[/youtube]
“RED CLIFF” u potpunosti to potvrdjuje. Raskosno kretanje kamere, izuzetna koloritnost scena, mastoviti prikazi nadrealnih vojnih strategija i sveprozimajuci pesnicki senzibilitet Vuove rezije cine “RED CLIFF” pravim filmskim dozivljajem. I, ako bi se za “RED CLIFF” moglo reci da spada u red epskih spektakala koji se u poslednjim godinama obavezno nalaze u redovnoj kineskoj filmskoj ponudi, on je mnogo vise poema u pokretnim slikama sa naglasenom muzikalnoscu u pripovedackom postupku. Primer je scena u kojoj se dvojica glavnih likova upoznaju, ne kroz uobicajeni razgovor nego svirajuci “kvin”, drevni kineski zicani instrument, gde note koje izlaze iz njega sublimiraju osecanja nemih sagovornika. Ovo je samo jedna od Vuovih odlika koje se jos ogledaju, a nije ih lisen ni “RED CLIFF”, u cestom koriscenju golubova kao njegovog prepoznatljivog simbolickog elementa.
Treba pomenuti i to da centralno mesto u gotovo svim Vuovim znacajnijim filmovima zauzimaju jaki i uzviseno pozrtvovani zenski likovi koji svojom hrabroscu bitno menju tok dogadjaja. U ovom slucaju zena generala Zo Jua odlazi bez icijeg znanja u neprijateljske redove moleci ministra Cao-Caoa da prekine rat protiv juznih zemalja.
Medjutim, ono sto moze zasmetati vecem broju gledalaca kod “RED CLIFF”-a jeste deciji idealizam i uopste jedan infantilan Vuov odnos prema moralu i prijateljstvu.
I pored toga, “RED CLIFF” dise punim plucima nesputane reziserske snage i umeca i predstavlja revitalizaciju Vuovog autorstva ciji duh, ocigledno, nije mogao da dostigne pun polet u mediokritetskom Holivudu.
About the Author
“Red Cliff” opisuje jedno od najvažnijih poglavlja u kineskoj istoriji, i kada su u pitanju istorijski spektakli, utisak mi je da kineska publika ima vrlo specifične zahteve. Iako je Džon Vu modernizovao priču (koja se oslanja na novelu “Romansa Tri kraljevstva” iz 14.-og veka), ona jeste ispričana nalik na baladu o herojskim prinčevima i požrtvovanim princezama prvenstveno zbog toga što je veliki broj zapisa o drevnoj kineskoj istoriji upravo takav: to su romantične sage u kojima nije bitno samo ko je pobedio, već i kako. Gotovo uvek se borba odvija kako na bojnom polju tako i između sukobljenih ličnosti – kroz muziku, umetnost, matematiku, fiziku, uz maksimalno iskorišćavanje svih veština (kao što je, u ovom slučaju, “slušanje vetra”), čime borba dobija novu dimenziju i postaje mnogo više od pukog klanja gde pobeđuje onaj koji ima više vojske/modernije naoružanje itd. U tom smislu ova priča je zaista epska i Džon Vu je maestralno prenosi na novi medijum.
Ne slažem se jedino sa ocenom da je “infantilan odnos prema moralu i prijateljstvu” u potpunosti Vuov – on ipak priča priču o davnoj istoriji koja ima maltene sve elemente bajke, te je stoga najbolje ostaviti je u formi koja je svakom gledaocu poznata. Lično mi je fascinantnija kompleksnost procesa upoznavanja (i nadmetanja) dva generala, neobični rituali ispijanja čaja i manje poznati običaji kineske kulture od nijansiranosti pojedinih likova. Bajke i jesu crno-bele a likovi iz ove priče su dovoljno zanimljivi i bez moralnih dilema koje su već prisutne u najvećem broju filmskih ostvarenja.