Top Gun: Maverick (2022)

Postavlja se fenomenološko pitanje: zbog čega neki filmovi, osim iz komercijalnih razloga, vremenom izrastaju u kult, a potom dobijaju i epitet klasika žanra? Da li je uzrok tome samo specifičan društveno istorijski momenat u kome su snimljeni te se mogu posmatrati kao dokument vremena, ili postoji nešto više od toga? Da li zaista u istoriji postoje razdoblja u kojima su neke generacije ljudi bile srećnije, ili je to samo idealizovana romantičarska zanesenost karakteristična za detinjstvo i mladost koja kasnije postoji još samo u varljivim nostalgičnim slikama naših sećanja? Upravo to i jeste jedna od glavnih funkcija svih umetnosti, uključujući i film, koji nam kroz nekada nastali filmski prizor omogućava da iznova gledajući ga, kada god to poželimo, oživljavamo trenutke sećanja na atmosferu, ljude i okolnosti pod kojima smo u prošlosti po prvi put gledali neki film. Postoje ostvarenja sedme umetnosti za koja se ne može reći da ispunjavaju kvalitete jednog remek dela, ali njih i dalje radije gledamo, pa čak i više puta nego bilo koje istinsko remek delo. Ovo je trenutak u kome autor ovog teksta na dalje neće moći da se otrgne sećanju na bioskopsko detinjstvo i zlatnu epohu 80-ih u kojoj je i nastao „Top Gan“ kao fenomen tadašnje pop kulture.

Snimljen 1986. god, u samom srcu decenije, „Top Gan“ je postao instant hit sadržeći sve elemente jednog blokbastera saobrazno vremenu u kome je nastao. Bilo je to vreme muzičkih spotova, zrele faze američkog tinejdžerskog filma, posebne mode mladih ljudi, infantilne romantike i uopšte gledano – jedan duh sveopšte bezbrižnosti obeležio je pretposlednju deceniju 20. veka. Na drugoj strani su bile dve ranopravne vojne sile Amerike i Rusije koje su pored realne vojne moći, na sve moguće načine (pre svega uz pomoć medija) demonstrirale svoju ideologiju društva i supremaciju. Odmah se mora reći da je na medijskom borbenom polju Amerika bila mnogo uspešnija od Rusije, i u tom segmentu značaj „Top Gana“ nije zanemarljiv. Pored toga što je „Top Gan“ bio jedan izuzetno uspešan miks žanrova, on je imao i ulogu „korporacijskog filma“. U pitanju je poseban aspekt u žanrovskom filmu, češće u ratnom, kada se gledaocima kroz akcione scene prezentuju vojna dostignuća u naoružanju, u ovom slučaju američke vojske. U tom kontekstu treba pomenuti da je Pentagon lično pružio svu logističku i savetodavnu pomoć u produkciji „Top Gana“. Međutim, to nije bio glavni uspeh filma, niti je to bila centralna tema priče. Ono što je dalo trajniju vrednost priči, osim autentičnog prikaza života na nosaču aviona i vazdušnih borbi u skoro dokumentarističkoj formi, jeste glumačka hemija i šarm glavnih protagonista. Romansa između Tom Kruz i Keli Mekgilis je praćena izvanrednim muzičkim temama, za koje je film i dobio Oskara, a za to su najzaslužniji bili, tada u top kompozitorskoj formi, Harold Faltmejer, epski gitarski tonovi Stiv Stivensona i pop pesme Keni Loginsa. Upravo tenzija privlačnosti između glavnih glumaca i dobro napisane replike u toj ljubavnoj igri predstavljaju esencijalni duh filmske romantike tog doba.

Toni Skot, reditelj „Top Gana“, je svojim vizuelnim stilom, prikazanim u „Gladi“ (1983), vampirskoj drami, koja narativno mnogo više liči na dugometražni muzički spot, bio odličan izbor za realizaciju priče koja je trebalo da inkorporira sve ono što je tadašnja publika mogla da očekuje od jedne pop korn bioskopske zabave. Međutim, Toni Skot se pokazao ne samo kao još jedan od holivudskih zanatlija, već kao i autor koji je u to vreme mnogo bolje znao kako da više žanrovskih obrazaca „spakuje“ u jednu celinu gde različiti delovi neće narušavati dramsku ravnotežu priče. I uspeo je u tome. Probuđene emocije publike su nadvladale komercijalnu svrhu još jednog holivudskog proizvoda i tako je „Top Gan“ zauzeo značajno mesto u istoriji pop kulture 80-ih godina.

I 36 godina kasnije Džozef Kosinski nastavlja priču o Pit „Maverik“ Mičelu koji, s obzirom na svoj talenat vojnog pilotiranja, nije odmakao od titule kapetana i radi kao test pilot na novim avionima. Posle testiranja novog aviona, negde na nebeskoj granici života i smrti, Maverik dobija poziv od svog prijatelja, a nekadašnjeg rivala iz vojne akademije, Tom “Ajsmena” Kazanskog (Val Kilmer) da se ponovo pridruži ratnoj pilotskoj školi pod nazivom Top Gan i bude trener novoj generaciji najboljih pilota koja se sprema za posebnu ratnu misiju.

Vremenska distanca od 36 godina predstavlja izuzetno dugačak period kada se radi o nastavcima filmova. Vrlo je rizično uopšte odlučiti vratiti se jednoj staroj formuli, tim pre što stasavaju nove generacije gledalaca u novom (ali ne i u boljem) društvenom okruženju, za razliku od 80-ih godina 20. veka. Dakle, nije samo reč o decenijskom jazu, već i o vekovnom. Šta je bio glavni motiv filmske ekipe da se vrati jednoj staroj i dovoljno eksploatisanoj priči koja je obeležila duh jedne epohe i, čini se, već dostigla svoje potencijale? Kada se pogleda ceo „Top Gan: Maverik“ stiče se utisak da je to ljubav prema jednom nepovratnom vremenu, bilo onih koji su direktno učestvovali u stvaranju prvog filma, kao i onih koju su tada bili još uvek deca i odrastali uz konkretan film, a sada im se pružila prilika da kao glumci mlade generacije nastave legendu o „Top Ganu“. Početak filma je prolog podsećanje na čuvenu uvodnu sekvencu iz prvog filma koju prati glavna muzička tema sa zvonima i atmosfera na nosaču aviona sa koga stalno poleću i sleću ratni avioni. Na kraju sledi zatamnjenje na ekranu i to je prvi trenutak kada osetite vibracije u srcu. Posle toga vas TGM uvlači u svoj staro novi univerzum i do samog kraja pilotira vašim emocijama kojima ne opada intenzitet. Ne bih smeo da tvrdim da je taj intenzitet doživljaja isti i kod mlade publike, ali je mene vratio u nekadašnje bioskopske dvorane kada je gledaoce apsolutno bilo briga za udobnost stolica, a blokbasteri imali mnogo više smisla nego što je to slučaj danas.

Ono što iznenađuje u TGM-u je, pre svega, kompleksnija dramaturgija i pored toga što je vazdušnih borbi više nego u prvom filmu. Džozef Kosinski je i pre TGM-a režirao 2 vizuelno impresivna filma (TRON: Legacy, Oblivion), ali koji zbog slabijih scenarija nisu dostigli svoj puni domet. Usledio je scenaristički mnogo bolji “Only The Brave”, tako da je u dosadašnjem opusu Kosinskog, TGM apsolutno najbolje rediteljsko izdanje. Slobodno se može reći da na filmskom platnu takve scene vazdušnih borbi do sada nisu viđene, sa takvim “udarom” na visceralni sistem gledaoca. Ne treba se udubljivati u to koliko su te scene realne, time neka se bave profesionalni piloti, ali je iz ugla bioskopskog doživljaja TGM prevazišao mnoge blokbastere u poslednjim decenijama. Hermetski prikaz komunikacije između pilota i njihove duševne borbe u skučenoj pilotskoj kabini su izvanredno montirani sa borbenim scenama. TGM koristi i obilje staromodnih obrazaca iz prethodnog filma, naročito u prikazu romanse između Maverika i Peni (Dženifer Koneli). Dženifer Koneli je jednostavno sjajna u ulozi nove Čarli (Keli Mekgilis) gde sa neprentecioznom gracioznošću čini srce romantičnog dela priče. Ljubavne scene su do te mere namerno klišeizirane uz pomoć tehnike pretapanja kadrova što je zbog njihove naivnosti u jednom trenutku prijatelje sa kojima sam bio u bioskopu nateralo na smeh, posle čega je usledila moja reakcija da ću ih izbacati iz sale ako nastave da se smeju. Bila je to uvreda za moju nostalgiju i infantilno shvatanje ljubavi na filmu još iz dečijih dana. Takođe, u bioskopu se desilo nešto što odavno nisam čuo. Bili su to uzdasi ženske publike pri romantičnim scenama sa vremešnim Tom Kruzom i Dženifer Koneli. Pored toga, film je ukrašen ikonografskim detaljima koji takođe upućuju na epohu 80-ih. Svi likovi koji se pojavljuju sa naočarima, bilo da su u pitanju naočari za sunce, ili za vid, nose vrlo popularan brend naočara iz tog perioda. Naravno, reč je o brendu Ray Ban. Za razliku od prvog filma, gde se gledaocima ne kaže direktno ko su realni neprijatelji američkih pilota, ali im se to posredno sugeriše kroz kratake kadrove neprijateljskih pilota sa crvenom petokrakom na kacigama, u TGM-u je i taj deo još više apstrahovan i obezličen. Gledaoci uopšte ne znaju protiv koga se bori Maverikov tim pilota, što je u funkciji još veće depolitizacije priče, mada je i ovde prisutna u aluzijama, što dublje personalizuje odnose između likova, a vazdušne borbe su samo polje na kome se testiraju njihovi moralno etički kvaliteti kao ličnosti. Maverik nije više mlad i egoistični pilot željan ličnog dokazivanja, osim ako to nalažu okolnosti, već ličnost koja je spremna da se žrtvuje za druge i ujedno svoje višedecenijsko iskustvo prenese drugima kao svaki odgovorni otac.

TGM je zaista jedan nesvakidašnji blokbaster koji nastavlja viziju Toni Skota u pogledu znalački kombinovanih različitih tema, motiva i stereotipa. Čak i kada su mnogi raspleti u priči predvidivi, da njih nema, to bi bilo grubo otkidanje od duha “Top Gana” i onoga što je on značio za ranije generacije gledalaca koje su imale tu sreću da dišu tim vremenom i da se napajaju tadašnjim kulturološkim vrednostima u svim oblastima pop kulture. Na začudan način, TGM predstavlja spektakularan sudar (u najboljem smislu reči) između stare i nove epohe, na više aspekata oplemenjen i prilagođen novoj društvenoj stvarnosti, pri čemu je sa puno pijeteta ostao veran svojim korenovima. TGM je jedan od onih filmova posle koga iz bioskopske dvorane izađete sa vibracijama u stomaku i fantastičnim osećajem što ste se posle više od 30 godina ponovo sreli sa prijateljem koji je sa godinama ostario, ali duhom ostao svež i mlad.