Review

Moćna ruska kinematografija, a to je bar deceniju i po, a možda i dve, s lakoćom u kratkom vremenskom roku izbaci nekoliko odličnih filmova o tenkovima, a što ne bi i o svojim bitnim piscima.

Zahvaljujući reditelju Dmitriju Rudakovu, debitantu u ovom poslu koji se do sada kinematografijom bavio kao snimatelj (dokumentarac o Pussy Riot, TV serija o Berezovskom…), na veliko platno stigla je priča o još jednom piscu, mučeniku GULAGA Varlamu Šalamovu (1907-1982), i verovatno najpreciznijem (uz maksimalno uvažavanje doprinosa Aleksandra Solženjicina, Nadežde Mandeljštam, Jurija Dombrovskog i dr.) i najdetaljnijem hroničaru u tako minucioznom i veličanstvenom dočaravanju šta su dnevni uspesi zatočenika, političkih zatvorenika, kada je svaka kašika sa hranom, neki topli kutak u gomili snega i leda ili mali lični uspeh da se telo sačuva od batina ili uhvati par sati spokojnog sna, pojam opstanka u staljinističkim logorima (remek-delo dokumentarne i memoarske proze Priče sa Kolime). Možda se od savremenih pisaca jedino Zahar Prilepin, svojim fascinantnim naturalističkim epom pakleno teškog i opako mučnog života zatočenika na Solovkama, približio velikom i autentičnom majstoru pera koje klizi po muci otete slobode, izgubljenih prava i ubijenog dostojanstva (Obitelj).
Sententia Screenshot
Producent Rudakovljevog filma o Varlamu Šalamovu je Aleksej Učitelj, koji je u istoj godini kada je nastao ovaj film režirao svoj flop o velikoj zvezdi lenjingradske rok scene, Viktoru Coju (o tom debaklu sam pisao nedavno). Ispalo je da će mu istorija ruskog filma biti više zahvalna za producentski udeo u SENTENCIJI. Učitelj je, u novoj eri ove kinematografije, preteča sjajnih biopika o velikanima ruskog pera, zajedno sa Andrejem Hržanovskim. Učitelj je sa briljantnim glumcem (i još boljim rediteljem) Andrejem Smirnovom napravio odličan film o Ivanu Bunjinu DNEVNIK NJEGOVE ŽENE (2000), o intimnim vezama nobelovca sa dve žene i njegovim emigrantskim danima na Azurnoj obali. Andrej Hržanovski se na predivan i bolan način bavio nostalgijom i emigrantskom tugom pesničkog genija i takođe nobelovca, Josifa Brodskog, u remek-delu SOBA I PO ILI SENTIMENTALNO PUTOVANJE U ZAVIČAJ (2009). Nedavni uspeh DOVLATOVA Alekseja Germana mlađeg, u kome je Sergeja Dovlatova na izvanredan način doneo naš glumac Milan Marić, nastavlja sa potvrdom teze da su veliki i talentovani pisci bili jako važni i opasni u totalitarnim režimima, a da ih je novo doba osvojene slobode oteralo ili u blato slobodnog tržišta ili na potpunu stvaralačku marginu, te njihov uticaj u društvenom životu svelo na vapaj usamljenika u pustinji. I onda ozbiljan i pomni pratilac književnih zbivanja u svetu, paradoksalno, počne da žali za vremenima spisateljskih dovijanja iza Gvozdene zavese, doba disidentske književnosti i samizdata, švercovanja rukopisa u zapadne zemlje, za dobom kada su pisci bili izloženi svakojakom šikaniranju ali je njihovo britko, hrabro i subverzivno pero imalo snagu a imena su im izgovarana sa strahopoštovanjem.

Dmitrij Rudakov u SENTENCIJI prati poslednji period života Varlama Šalamova, smeštenog u starački dom, onemoćalog i bolesnog, iscrpenog gorkim iskustvom tamnica GULAGA. Rudakov sporovoznu ali vrlo senzibilnu i mučnu priču, gde se ljubav prema esteski i književno formiranoj, presnim životom prekaljenoj i oblikovanoj rečenici, iskazuje kroz borbu do poslednjeg daha da se ona zapiše, da se ukrade još koji tren od života na zalasku, kako bi se još nešto bitno svetu saopštilo. Što se više zapiše, iz srca mudrosti i osećanja, to će amanet biti značajniji, svet, koliko god surov bio, bar u umetničkom pogledu bogatiji, a dani na zemlji ipak provedeni sa nekim, pa makar i kukavnim, smislom. U poslednjim, očajničkim zahvatima u književnost fantaično mu pomažu dvojica njegovih poštovalaca, Andrej (Pavel Tabakov) i Anatolij (Fjodor Lavrov).
Sententia Russian Film
Rudakov je gradeći svoj film o Šalamovu, pronašao ritam i asketski duh proze namučenog pisca, sa minimalizmom i sitnim detaljima koji su u datim trenucima sama so života, sa teretom čitave mučne istorije zemlje čiju je svu težinu, usud i kaznu, ali i lepotu, ovaj pisac poneo na svojim ramenima. Sve je ostvareno stilom visoke i apartne autorske umetnosti (crno-bela fotografija Alekseja Filipova) i začudne, nelinearne dramaturgije, i sećanja i fantasmagorije, i efektno, ali i metaforično dočaranog terora koji je pisac istrpeo u dugim godinama progonstva i logorskog bitisanja u SSSR (ovo je doneto kroz lik tajanstvenog posetioca Vsevoloda, sa manirima prekaljenog pripadnika tajne policije, u tumačenju Sergeja Marina).

Ovo je film koji će najviše značiti ozbiljnim kritičarima (Anton Dolin je kod Rudakova pronašao sličnosti sa stilom Aleksandra Sokurova i Dejvida Linča), i poštovaocima književnog giganta Varlama Šalamova. Običan gledalac, bez afiniteta za autorsku kinematografiju, nesenzibiliran za poetski, nenapadni i nenametljivi stil i beskompromisno istrajavanje na ideji osvetljavanja jedne stvaralačke sudbine, nema šta da traži na projekciji ovog filma. Istorija filma i estetska valorizacija pak zabeležiće nešto drugo i mnogo važnije od činjenice da je film zaradio jedva nešto preko 3.000 dolara.

Glumačko izdanje Aleksandra Rjazanceva u liku pisca, sa dominantnom telesnom glumom i izuzetnim zahtevima, ostaće domet za pamćenje.


About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.