Review
Filmom ”Ševa” mlade rediteljke Katarine Krstić, prema scenariju Nađe Petrović, i srpska kinematografija je dobila svoj ”krik” protiv seksualnog i psihičkog zlostavljanja od strane iskompleksiranih mladića koji bi svoj kukavni mačizam da dokazuju kroz silovanja i iživljavanja nad krhkim ženskim bićima.
Sve prisutnije žensko oslobađanje i hrabrost da se progovori učestali su naročito posle grananja globalnog pokreta #MeToo i čitavog niza događaja na domaćoj javnoj sceni koji su u fokusu pažnje medija zato što su javne ličnosti u pitanju. Vrednost filma ”Ševa” je što upravo govori o drami i tragediji jedne obične mlade devojke, koja sanja o lepotama velikog grada i studiranju likovne akademije u njemu, ali nije raskrstila sa užasom koji je doživela u detinjstvu. Skromna i smerna, pomalo plašljiva od sve te velike mašinerije (prvo što vidimo prilikom njenog dolaska u prestonicu je mastodont ”Beograd na vodi” ali i izvesna arhitektonska otuđenost svih tih građevina, grad u gradu koji ne mari za bilo kakve porive senzibilnih duša i strepnju kada mlado biće iz provincije stiže u veliki grad), uspostavlja vezu i prvi kontakt sa vršnjakom iz detinjstva, Vukom. Iako je u Vuku trebalo da ima pomoć, stvari kreću u lošem pravcu.
Film je nakon što vidimo bolna sučeljavanja, istraumiranost i duševnu povređenost seksualno zloupotrebljene devojke (svi ti prizori možda malo i predugo traju i trebalo je svu tu frustriranost ekonomičnije rešiti) od strane onog koji je trebalo da joj pomogne da se adaptira na mašineriju velikog grada, mogao da krene ka viđilante razrešenju, onako kako se to dešava u ”Promising Young Woman” Emerald Fenel, ali je autorka ostala u okviru socijalne, psihološke i emotivne drame (što je, za naše uslove, i realnije) i nije iskoračila ka žanru i ogoljenom filmu osvete, što je u nekom trenutku, kada Iva dođe u Vukovu kuću (i tamo sazna da je oženjen) negde visilo u vazduhu.
Katarina Krstić je dobro izvela kopču između prvih konfrontiranja Ive i Vuka, još iz detinjstva, iz kojeg junakinja nosi ožiljak i traumu. Vuk (sugestivno izdanje glumca Darka Ivića, koji je doneo svu predatorsku prepredenost, a zatim i dijaboličnu stranu svog lika) je neka vrsta inkarniranog zla, koji nije odmakao i evoluirao od pakosnog dečaka, nasilnika i štetočine, u nekog normalnog čoveka, već se poriv ka nasilju i kinjenju (presvučen u tobožnje beogradsko šmekerstvo, kvazidžentlmenski šarm i fingiranu sklonost ka ugađanju lepšem polu) transformisao samo u nešto još drastičnije.
Snežana Džogović u liku Ive na senzibilan način ulazi u svoju krhku, dostojanstvenu i ne baš naivnu junakinju, koju ni urođeni oprez u sudaru sa svim onim negativnim što bi moglo da je čeka u urbanoj džungli, pa ni iskustvo iz detinjstva, neće poštedeti novog bola i nevolje.
About the Author
