Review
Raskošna produkcija, glumačke vedete, impresivna scenografija i kostimi u službi dočaravanja epohe (Ljubljana krajem 19. veka, tačnije 1895. godine) karakterišu ostvarenje STRAH Matjaža Klopčiča (1934-2007) kao verovatno najskuplji slovenački filmski proizvod u vreme kada je postojala jugoslovenska kinematografija. Ta apokaliptična vizija ličnih poraza i neostvarenih snova o neukaljanoj sreći, kompenzovana kroz očajnički hedonizam, poroke, blud i raspusnost, smeštena u javnu kuću ukletog Franca (briljantni kolos Ljuba Tadić), koji kao i njegove devojke za zabavu živi u kalu ali čezne za čistotom i iskrenom ljubavi, završava spoljnom kataklizmom, velikim zemljotresom koji ruši grad, odnoseći trulež i zlo koje se nataložilo u ljudima i nepravednom društvu.
STRAH ima ubojitu anticipirajuću i metaforičnu snagu nagoveštaja sumraka austrougarskog carstva i krvavog belega decenija u kojima će diljem Evrope i sveta sve proključati, a javna kuća je, najviše kroz klijentelistički soj i odlike, simbol devastacije društva i istovremeno ključno stecište telesne sreće za glavne predstavnike društvenih institucija jer se u njoj okupljaju svi bitni i uticajni muškarci u gradu. Žene koje je Franc pokupio, znajući svakoj slabu tačku, poreklo i stepen očaja kada su bile gladne, napuštene i bez ikakve šanse za pristojnu egzistenciju, ispunjavaju želje uticajnim ljudima, od kojih će neki i umreti na vrhuncu ljubavnog uzbuđenja, uz poslednji srk telesnog zadovoljstva.
Iako rađena prema originalnom scenariju Andreja Hinga i Matjaža Klopčiča, prema snazi i dubini analize licemernog društva, uz splin i memlu amoralnosti, smutnih posledica zloslutnog belle epoquea Srednje Evrope (kad Franc zaređa mesta gde je bio i gde je pokupio svoje devojke, priča dobija i širi geografski kontekst), statusno nezavisnih ali odmetnutih društvenih slojeva, koji se naslađuju materijalnom bedom najzdravijih, najlepših i najetičnijih predstavnika ubogih delova zajednice, priča je tako krležijanska.
Film STRAH okupio je strašnu glumačku ekipu. U ženskoj podeli imamo pravi mali podvig jer su tu Milena Dravić, Milena Zupančič (u liku Ane, jedinog bića koje sve vreme pleni nekim životnim optimizmom i nadom u nepomućenu sreću, iako je suštinski sve protiv nje, istovremeno Francov prečisti izvor i epifanija), Neda Spasojević, Radmila Andrić, Jožica Avbelj. U muškoj, osim moćne interpretacije Ljube Tadića, ističu se Radko Polič, Ivo Ban, Polde Bibič, Danilo Bezlaj, a znakovitu ulogu opsenara, uz prelepi kadar gde mu je u rukama cveće raskošnih boja i dva goluba na ramenima, tumači Stevo Žigon.
U skučenom enterijeru, u gro sadržaja sa gotovo pozorišnim mizanscenom, vladao je snimatelj Tomislav Pinter, čija kamera dobro prodiše i u vrlo dobro i upečatljivo slikanim kadrovima u eksterijeru. Scenografski posao sa impozantnim izazovima (uključujući i sekvencu zemljotresa) maestralno je uradio Niko Matul, dok kostime (koji su naročito dočaravali atraktivnost odežde devojaka za ljubav) potpisuje Alenka Bartl.
U Puli 1975. Matjaž Klopčič je osvojio nagradu za najbolju režiju, Niko Matul za scenografiju, a Ljuba Tadić je još jednom osvojio Zlatnu arenu za najboljeg glumca.
U produkciji kuća Vesna film i Viba film, STRAH se danas može pohvaliti statusom klasika slovenačke kinematografije (Klopčičevi filmovi generalno jesu vrhunsko nasleđe i blago) čiji umetnički zahvat i dometi plene u svakom smislu, kao društvena freska jedne epohe, metafora evropskih zanosa i sunovrata u prašinu (od istorijskog žrvnja, od rušenja poretka, od zemljotresa, od rata).
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
