Review
Bernardo Bertoluči, velikan italijanske kinematografije, u svom opusu svakako je imao ambicioznije i zamašnije filmove od KONFORMISTE, ali je upravo ovo ostvarenje o zastrašujućem dejstvu fašizma koje se metastazirajuće inkorporira u osobi kakav je glavni junak Marčelo Kleriči, introvertni doktor značajnog obrazovanja i ljubaznosti koji radi za Musolinijevu političku policiju 30-ih godina prošlog veka, nesumnjivo njegovo najbolje delo. Šta više, ako bi se birali savršeno režirani filmovi, koji su zarad vrhunske estetike, morali da izgledaju jedino tako kakvi su ispali, KONFORMISTA bi bio u samom vrhu.
Bertoluči je u svom genijalnom filmu fokusiran na hladnog, opasnog i kalkulantskog protagonistu, koji želi da ima društveni život, status, zvanični brak, ljubavnicu, sve što bi ga činilo živim bićem i navodno korisnim članom intelektualne zajednice. Ipak, on je egzemplar i obrazac kolosalne praznine, tragično biće koje, svojim frustracijama iz detinjstva vezanim za duboku intimu, srlja iz greha i greh. Alberto Moravija u svom romanu kreće od teze da su ljudi kao doktor Marčelo možda i najopasniji i najdestruktvniji po zajednicu, jer se gotovo u modnom kodu i trendovski tempiranom podražavanju pretvaraju u savršene mehanizme koji sprovode najodvratnije političke ideje u praksu i život. Bertoluči ovu ideju postupno usijava, uz odabir Žan-Luja Trentinjana, koji je umeo s lakoćom da nosi takve likove mističnih i hladnokrvnih egzekutora u nizu društveno-političkih trilera ili komercijalnih krimića ili introverte koji truju okruženje jer simulakrumima normalnosti uspevaju da se efektno infiltriraju među ljude koji su na strani dobra. Marčelo je takvog sklopa da ne može strasno i istinski da živi tu nakaradnu ideologiju, ali ga to ne sprečava da joj perfektno i profesionalno služi.
Dve žene, Đulija i Ana, savršeno senzibilne, sa kojima Marčelo ima odnose, indikator su njegovih nesnalaženja ili nelagodnosti čim mu se približi neka prava emocija ili destilisana osećajnost. On se tada oseća zatečenim i manifestuje nelagodnost kao kada ga u jednoj sekvenci okruži razigrana grupa gostiju na zabavi. Kao i svaka hulja, sa demonskim karakteristikama i spremnošću da bez zazora kinji bilo koju osobu kojom ovlada (pred kraj, to čini i sa svojim slepim prijateljem Italom, huškajući mlade komuniste i oslobodioce na njega, nakon što je Musolini skončao), on se dopada ženama. Njegovoj enigmatskoj pojavi ne može da odoli ni učiteljica baleta, Ana (decentna ali i vulkanski erotizovana Dominik Sanda, u svojoj najboljoj ulozi), koja je supruga bivšeg Marčelovog profesora, Luke Kvadrija (Enco Tarasko), deklarisanog antifašiste koji živi u Parizu svoje disidentske dane. Upravo on je meta Marčelovog tajnog i smrtonosnog pohoda. Nagledali smo se kroz istoriju filma mnoštva egzekucija, kriminalističkih i političkih atentata, ali sekvenca kada fašistički agenti u divnoj i pitomoj prirodi mirne šume i obilja zelenila, sačekaju profesora Kvadrija i na brutalan način eliminišu njega, a potom i njegovu ženu, koja je instinktivno naslutila zlo, ulazi u antologiju.
Stefanija Sandreli donosi lepotu i energiju kao prostodušna Đulija, u interpretaciji divnog raspona od pomalo priglupe ali života i mladalačkog erosa pune brinete, koja uz muža otkriva lepotu sveta, uključujući i odlazak u Pariz, do prvih sumnji u karakter svog partnera sa kojim kasnije dobija i dete. Njena ljubav i odanost prema Marčelu je do kraja postojana, uprkos signalima da je njegov moral sumnjiv a konzumiranje zla možda i suština.
Briljantna fotografija Vitorija Storara (pokreti kamere, koja ponekad vitla, i upotreba boja neke su od bitnih karakteristika saradnje sa Bertolučijem) i scenografski izbor Ferdinanda Skarfiotija na lokacijama Rima i Pariza, daju KONFORMISTI, vizuelnu dubinu, slojevitost i začudnu, uzbudljivu kompatibilnost arhitekture i unutrašnjeg kosmosa glavnog protagoniste. Muzika Žorža Delerua je upečatljivo setna ali ima i primese anksioznosti, pretnje, tragičnog udesa koji nas čeka već tu iza ugla.
Zajedno sa STRATEGIJOM PAUKA i DVADESETIM VEKOM, KONFORMISTA je deo stvaralačkog korpusa visoke estetike koji tematski demistifikuje i ogoljuje fašizam. Ovi naslovi su Bertolučija uvrstili među najangažovanije autore u pogledu snažnog apostrofiranja tog zla koje, malo malo, pa i danas promoli svoju rugobnu glavu.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
