Review
U junu biće 20 godina od izlaska ovog autorskog ostvarenja Andreja Zvjaginceva koji je ponovo na velika vrata uveo ruski film na internacionalnu scenu i stavio ga u fokus svetske filmske kritike i armije poštovalaca umetničkog filma.
Zvjagincev je osvojio Zlatnog lava u Veneciji i dobio čitav niz hvalospeva kritike, željne istinski dobrog ruskog autorskog filma. POVRATAK pleni svojim specifičnim ugođajem, stilom i dramaturgijom a sve to delimično na tragu pokojnog velikana Andreja Tarkovskog i njegovog najdoslednijeg sledbenika – Aleksandra Sokurova. To je potresna, duboko emotivna i značenjski višeslojna priča o ocu koji se nakon 12 godina izbivanja vraća svojoj porodici, ženi i dvojici sinova. Sa njima uskoro kreće na putovanje koje bi trebalo da ih zbliži, ali zbog očeve krutosti i surove dominacije, deca počinju da ga preziru. Naročito očev odnos iritira mlađeg sina, Ivana (Vanju), što će na kraju dovesti do neočekivane tragedije, upravo kada otac počinje da pokazuje svoje drugo lice.
Zvjagincev duboko ponire u frustraciju dečaka podjednako fasciniranih očevim povratkom i njegovim zagonetnim odsustvom dužim od decenije, dok im glavom jezdi mnoštvo pitanja (Gde je bio? Čime se bavio? Zašto je ostavio njih i majku?). Ta ushićujuća zapitanost, međutim, ne potire njihov prekor, naročito Vanjin, što je otac propustio njihovo odrsatanje (sve vreme oni su proveli sa majkom i bakom). Otac je, očigledno, primer teškog, prekog, introvertnog i otuđenog čoveka, neprilagođenog na porodični život, obaveze i odgovornost.
Prvi dramski naboj Zvjagincev gradi oko testa hrabrosti klinaca iz kraja, među kojima su braća Andrej i Vanja, kada sa visokog tornja skaču u vodu. Ko ne skoči biva prokažen u društvu i proglašen za svinju i kukavicu. Vanja, kao najmlađi, ostaje u strahu na vrhu tornja, nemajući hrabrosti da skoči. Tu ostaje dugo, sve dok majčin lekoviti zagrljaj ne ublaži surovi prezir drugova, strah od visine i drhtavicu koju donosi hladno veče.
Kada se otac vrati, svi su okupljeni tokom zajedničkog obeda. Atmosfera za stolom je hladna, sa naglašenim autoritetom pater familiasa. Majka je pokorna, u potpunoj senci. Gledajući ga, braća zadivljeno razmišljaju o njegovoj snazi. Figura oca sve je upečatljivija. Sutradan, otac ih obaveštava o planu da kreću na višednevni put i na pecanja. Tokom puta otac želi sinove da uči životu, manirima, ponašanju, snalaženju. Naravno, on je u zabludi da jednim izletom sa decom može da nadoknadi silne godine odsustva. On greši i u pristupu dečacima: grub, rigidan stav i čvrstina koje im nameće, njima ne prijaju. Naročito Vanji. Otac zapravo želi da ih učini čvršćim, kako bi se lakše kretali kroz život (scene kada Andreju neki mladić u gradu ukrade novac i sl.). Taj disbalans u njihovom odnosu plod je sukoba i sudaranja naprasno nametnutog autoriteta (otac), pokornosti sa primesama straha (Andrej), i nepokornosti i buntovništva (Vanja). Andrej je takav i u okruženju svog društva: pokazuje poslušnost i sklon je kompromisima. Vanja je buntovan i nepokoran i zato što traži pravdu često biva kažnjavan. U suštini njegova priroda je krhka i nežna. Na početku ga gledamo prezrenog od drugova i proglašenog za kukavicu, kako se smrknut i suznih očiju smrzava na vrhu tornja. Kad se pobuni zbog toga što ga otac prekida u pecanju biva kažnjen i odbačen, ostavljen da pokisne do gole kože. Nakon što stignu na ostrvo i isplove čamcem, Vanja je toliko povređen očevim odnosom da razmišlja da ga ubije ukoliko ga ovaj još jednom dotakne.
Dečaci u svojoj radoznalosti odlaze sami na pecanje, izneveravajući dogovor sa ocem. Otac im daje sat vremena, ali oni ostaju mnogo duže. Kad se konačno vrate, otac je ljut i šamara Andreja. ”Mogao sam da te volim da nisi takav. Ali, ti si najgori!”, izgovara Vanja, držeći nož prema ocu, nakon što ovaj išamara Andreja. Ivan u besu beži i pred ocem, koji trči za njim, i uspeva da se popne na toranj. To je njegov trijumf, on više nije bedna kukavica. U želji da spase svog sina moguće nevolje, otac se penje za njim, ali u jednom trenutku pada sa tornja i gine. Vanjino sazrevanje u hrabrog muškarca istovremeno se poklapa sa ”oceubistvom”.
Kamera Mihaila Kričmana donosi svu lepotu (i surovost) prirode, plavetnila i zelenila vode, gustih šuma, seoskih puteva, oblaka i neba, galebova i riba. Kadrovi dečaka u čamcu, na pecanju, pljusak kiše kao i sekvence sudbinskog putovanja automobilom Vanje i Andreja sa ocem, neki su od nezaboravnih prizora ovog maestralnog ostvarenja.
Film POVRATAK, rađen u okrilju niskobudžetne produkcije, iznenadio je upečatljivošću svojih slika i motiva, kao i briljantno doziranom emotivnom tenzijom. Osim glavne nagrade u Veneciji – što je bio značajan podstrek naročito mladim autorima da se mnogo hrabrije upuštaju u realizaciju svojih projekata, jer cela priča oko Zvjagincevljevog trijumfa liči na osvetu autsajdera – POVRATAK je proglašen za najbolji strani film na festivalu u Palm Spingsu, pobedio je na Festivalu autorskog filma u Beogradu, takođe i na festivalima u Meksiko Sitiju, Ljubljani, Zagrebu… Na matičnom tlu dobitnik je Nacionalne nagrade Nika. Producent Dmitrij Lesnevski i redtelj Zvjagincev uložili su relativno malo novca, ali mnogo kreativnog truda i energije, što je rezultiralo antologijskim ostvarenjem.
Izuzetno zahtevne karaktere fenomenalno su doneli Ivan Dobronravov (Vanja), Vladimir Garin (Andrej) i Konstantin Lavronenko (otac), a prostorno sužen ali vrlo bitan i konsekventan lik majke donela je Natalija Vdovina. Dobronravov je jedno od najvećih kinematografskih glumačkih otkrića u novom veku. Mali glumac je reljefno, osećajno i uzbudljivo doneo lik dečaka čije su emocije noseća snaga filma.
Muzika Andreja Dergačeva, uz uzuzetno bitnu ulogu zvuka (Andrej Hudjakov, Dmitrij Nagorni) koji je perfektan, dodala je ovoj drami tragičan i mističan obol, potcrtavajući unutrašnju dinamiku priče.
Oko ovog filma, nažalost, bilo je tužnih i tragičnih trenutaka. Šesnaestogodišnji Volođa Garin izgubio je život mesec dana po završetku snimanja, utopivši se u jezeru pored koga je najveći deo filma i snimljen.
Prvo javno bioskopsko prikazivanje filma POVRATAK Andreja Zvjaginceva u Srbiji dogodilo se, zahvaljujući mom angažovanju, u bioskopu Centra za kuturu Požarevac. Prikazivanje sam dogovorio sa distributerskom kućom Prooptiki.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
