Review
Šta dobijete kada kombinujete “Umri muški”, “Sam u kući”, vikinge i Božić sa visokim intenzitetom filmskog nasilja, a uz sve to i pravog Deda Mraza koji maljem razbija lobanje loših momaka? Dobijete “Nasilnu noć” koja je u potpunosti opravdala svoj naziv.
Iza ove crnohumorne, krvave slepstik komedije stoji norveški Sem Rejmi – Tomi Virkola. Svi oni koji prate žanrovski film setiće se njegovih horor komedija sa naci zombijima (“Dead Snow” i “Dead Snow: Red Army”) prepunih tragikomičnih preokreta sa dozom namernog preterivanja u scenama nasilja koje su prevazilazile granice svakog ukusa i podnošljivosti. S druge strane, gledaoci sa jačim stomakom svakako su imali problem sa bolovima u abdominalnim mišićima usled neprestanog smejanja.
Ali bez obzira na to, svi Virkolini prethodni radovi su, uključujući i njegovu hororično komičnu verziju bajke o Ivici i Marici, uvek imali visok nivo zabave i smeha. Jednom rečju, Virkola je uspeo da postane naširoko prepoznatljiv među ljubiteljima žanrovskog filma. Njegov pretposlednji evropski film “The Trip”, iako nema elemente natprirodnog, pokazao je da esencijalno jezgro Virkolinih radova čini izuzetno dobro oblikovan crni humor koji bez pardona brutalno udara (kako figurativno, tako i estetski) na najcrnje porive u čoveku koji ga dehumanizuju, a može se reći i desakralizuju, što se najjasnije vidi upravo u “Nasilnoj Noći”.
Božićno okupljanje Lajtstounovih, porodice milionera, ispunjeno je cinizmom, sarkazmom, pohlepom, sujetom, egoizmom, međusobnom netrpeljivošću i odsustvom topline porodičnog ognjišta, upravo suprotno od svega što (tradicionalno) čini duh Božića. Svedoci smo toga da se trenutne globalističke političke strukture trude da na sve načine minimiziraju značaj ovog praznika, pa čak i da samo ime Božić izbace iz javnog govora zamenjujući ga besmislenim terminološkim konstrukcijama.
Ono što iznenađuje u “Nasilnoj Noći” jeste to što i pored urnebesnih scena slepstika nalik klasičnim crtanim filmovima, Virkola nekako uspeva da zaobiđe (onoliko koliko je mogao) opskurne standarde današnje političke korektnosti u filmovima i serijama, što ga čini čak i subverzivnim. Ne daj Bože da neko od današnjih filmskih zanatlija ubaci reči kao “i dalje verujem”, i sl.
Naravno, u tom banketu dobre zabave i akcije koje nudi “Nasilna Noć”, suštinska poruka ostaje vidljiva tek poput najmanjeg ukrasa na božićnoj jelci. Virkola je ipak zabavljač, i to prilično dobar u onome što radi, ali i kao takav ne može se reći da njegove rediteljske preokupacija imaju za cilj širi opseg gledalaca, niti da se svakom dopadnu. Ako se uporedi njegov rad u Evropi i u Holivudu, jasno je da je u evropskoj niskobudžetnoj produkciji imao više kreativne slobode u realizaciji svojih uvrnutih ideja i spajanju nespojivog.
“Nasilna Noć” sadrži sve ono što se očekuje od Virkole kao što su magija, treš koreografija akcionih scena, hladni cinizam, ali i pored svega toga, on još jednom uspeva da spoji nespojivo što je svojevrsno svetogrđe – Božić i nasilje. Nekim čudom to kroz Virkolin estetski filmski izraz funkcioniše, a najbliže se može objasniti rečima Deda Mraza (Dejvid Harbor) iz filma: “To je magija. Ali još uvek ne znam kako to funkcioniše.”
U to ime, srećan Božić! Pardon, srećan praznik!
About the Author
