Review
Grad je Srebrenica, godina je 1995. Mesec je jul. Dan jedanaesti. UN baza. Kapija je zatvorena. Žičana ograda odvaja bazu I ostatak mesta. Svi bi želeli u UN bazu, međutim nema mesta!
“Ljudi, baza je puna!” – obraća se okupljenima glavna junakinja, centralni lik filma, Aida.
Istovremeno, ulicama bosanskog gradića prolaze vojna vozila. Pojavljuje se general Mladić.
“Evo nas u srpskoj Srebrenici!” – govori on u TV kameru.
U kadru je ponovo UN baza. Aidin muž i sinovi su izvan baze.
General Mladić želi pregovore sa Srebreničanima. Jedini raspoloživi pregovarač je Muhram, director Kombinata. Drugih, uglednih Srebreničana nema. Aida predlaže svog muža kao jednog od pregovarača.
Pod okriljem noći ona uvodi supruga I sinove u UN bazu. Međutim, on ne želi da ide na pregovore sa Mladićem.
Tokom noći se jedna mlađa žena porađa.
Nešto kasnije ide pesma “Živiš u oblacima mala” Sarajlije Zdravka Čolića, i ona nas vraća u 1992. godinu. Rat još nije počeo…
Jutro sledećeg dana. Dolazak u Mladićev ratni stab na pregovore. Holandski vojnik koji vozi džip naziva Mladića – zver. Pregovori se odvijaju u lokalnom hotelu Fontana.
Istovremeno dok traju pregovori u UN bazu stižu vojniciuRS. Holanski vojnici deluju preplašeno dok se srpski vojnici ponašaju bahato.
Pukovnik Karemans telefonskom vezom naređuje da se srpski vojnici ipak puste u Bazu.
Predvodi ih Joka. Zapušten, neobrijan, zakrvavljenih očiju. Aidini sinovi su preplašeni. Jedan od njih proročki kaže:
“Sve će nas pobiti!”
Majka ga odvodi u jednu od kancelarija UN baze I daje mu tabletu za smirenje.
U bazu se vraćaju pregovarači. Sledeća scena: autobusi I vojna vozila idu prema vojnoj bazi Unprofora.
Predvodi ih general Mladić I on se obraća okupljenom narodu. “Glumi” plemenitost dok srpski vojnici odvajau muškarce od žena.
Čuje se pucnjava u daljini. Razgovor između Aide i pukovnika Karemansa.
“Obećali ste da srpski vojnici neće ući u grad” – obraća mu se ona.
“Nisam ništa obećao” – odgovara holandski oficir.
Sledeće noć. Aida je optimistična za razliku od svoga muža I sinova. A šta joj drugo i preostaje?!
Jutro. Autobusi iz pravca grada ponovo dolaze. Civili napuštaju bazu. Vraćaju se svojim domovima.
Aida uništava porodične fotografije, muževljev dnevnik… Opasno je imati bilo šta!
Aida ne uspeva da dobije akreditaciju za članove svoje porodice.
UN baza mora da se isprazni. Napusti. Čuje se besni lavež pasa koje vode srpski vojnici…
Baza se prazni, svi odlaze…
Praćen TV kamerom general Mladić ulazi u jedan autobus:
“Ja vas spašavam” – govori gledajući pravo u TV kameru.
Aida sve to posmatra. Njeni sinovi nisu na spisku. Holandski oficir je neumoljiv.
Muškarci su utovareni u kamion. Odvoze ih do fiskulturne sale. Cevi, rafali iz pušaka, svi su pobijeni… Tu, u toj fiskultnoj sali.
Belina. Sneg. Zima. Vetar. Vijugav put. Vozilo dolazi iz daljine. U njemu je Aida. Za volanom.
Ulazi u grad, u Srebrenicu. Ona nema vise svoju porodicu… Muža, sinove… Ima samo taj grad koji je uspomena na njih…
Stoji pred vratima svog stana. U njemu sada žive neki drugi ljudi. Ona kaže:
“Jas am Aida.”
To je nekada bio njen dom. Njen i njene pobijene porodice…
Zidni sat otkucava. Mlada žena nosi lančić sa krstom oko vrata. Srpkinja je. Pruža Aidi tašnu i kaže:
“Ovo su vaše stvari.”
Aida želi svoj stan natrag. Na stepeništu se mimoilazi sa Jokom. On je taj koji je zaposeo njen stan.
Fiskulturna sala. Kosti. Ostaci odeće, obuće… U mimohodu žena je I Aida. Traži svoje.
Čuje se plač. Glasni jecaj. Aida zastaje. Kleči. Prepoznaje cipele svoga sina. Da, to je njen sin.
“Srećo mamina…” – izgovara…
Škola u kojoj radi kao učiteljica. Ista ona fiskulturna sala u kojj su joj ubijeni muž I sinovi.
Trenutak je svečan. U publici, ljudi koji počinju život ispočetka. Tu je I Joka sa ženom. Njegov sin je đak prvak.
Tu je i Aida. Prisutna je. Nemi svedok onog što se dogodilo… Što je uništilo njen život.
