Review
Posle uspešnog VELIKOG DŽEKA, jedan svoj jako dobar period s kraja 70-ih i početkom 80-ih godina, Piter Bogdanovič nastavio je ljupkom komedijom DAN KADA SU SE SVI SMEJALI.
U 80-im, a posle privatno teškog perioda i tragedije koja se dogodila njegovoj miljenici Doroti Straten, uspeo je da se vrati opet kvalitetnim filmom, MASKA (1985) sa Šer i Erikom Stolcom. I to je praktično bio njegov vrhunac jer kasnije tokom karijere nije dostizao nivo na koji nas je navikao. Bio je i sam svestan toga, pa je želeo da oseti bar tračak one slave koja ga je pratila u vreme izlaska POSLEDNJE BIOSKOPSKE PREDSTAVE, pa je usledio nastavak ovog ostvarenja, TEXASVILLE (1990). Film je propao na blagajnama bioskopa i dobio uglavnom loše kritike.
DAN KADA SU SE SVI SMEJALI nije urnebesna komedija, ali je ipak komično i zanimljivo, jako dobro režirano delo. Film nema glavnog junaka, jer je u fokusu Bogdanoviča više likova, obrađenih s podjednakom pažnjom. Ovu priču autor je umešno pretvorio u simpatičnu ljubavnu igru sa prekrasnim hepiendom.
Džoni (Ben Gazara), Čarls (Džon Riter) i Artur (Blejn Novak) rade kao privatni detetktivi za jednu njujoršku agenciju. Od svog šefa (Džordž Morfogen), zaljubljenog u svoju sekretaricu (Lind Mekiven) dobijaju zadatak da prate jednu mladu devojku i jednu sredovečnu ženu, suprugu bogatog biznismena a sve po nalogu njihovih muževa koji sumnjaju da su im neverne. Džon, kao stariji, pratiće Anđelu (Odri Hepbern), i posle poznanstva njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo. Čarls i Artur prate mladu, prelepu plavušu Dolores Martin (Doroti Straten), koja se sastaje sa mladim Hozeom (Šon Ferer) i vara muža. Čim je ugleda, Čarls se zaljubljuje u nju, što će pratiti niz komičnih situacija.
Artur je hipik za kojim lude mlade devojke, ali i on zapada u nezgodan položaj, kada za njegove ljubavne avanture sazna verenica, koja radi kao kelnerica u jednom restoranu. Na Džona baca oko i jedna taksistkinja, koju svi zovu Sem, a ne njenim pravim imenom. Taj isti Džon ima vezu i sa pevačicom kantri muzike, Kristi (Kolin Kemp).
Ovu svojevrsnu ljubavnu zavrzlamu, koja teče pitko i obogaćena je nizom duhovitih scena, pa se gledaocu na ugodan način uvlači pod kožu, Piter Bogdanovič režira s toplinom i velikom ljubavlju za likove. Uspeva pritom da priča deluje jednostavno, prisno, bez velikih ambicija. Takođe, ta sigurnost i nesputanost dobrih holivudskih majstora kad snimaju u eksterijeru, ovde na njujorškim ulicama, zaista pleni i to će ostati jedna bitna karakteristika i oznaka epohe američke kinematografije u 70-im i 80-im godinama. Te priče su time dobile na autentičnosti lokacija, atraktivnosti prizora, punoći esteskog i vizuelnog doživljaja. Kad se već pominje vizuelni aspekt, Bogdanovič je ovoga puta angažovao tadašnjeg Vendersovog snimatelja Robija Milera i sa njim ostvario divnu saradnju u DANU KADA SU SE SVI SMEJALI.
A najlepše lice koje je u ovom filmu Robi Miler uslikao jeste ono koje pripada Doroti Straten, koja je ubrzo posle završetka snimanja pronađena mrtva. Bogdanovič ju je otkrio, postala je njegova muza, a ovaj film je autor posvetio sećanju na nju. Ubrzo je, inspirisan tragedijom Stratenove, Bob Fosi snimio delo STAR ’80 (1983).
Pored Doroti Straten, tu je i Pati Hansen (obe su bile lepotice sa stranica Plejboja), Kolin Kemp, Linda Mekiven, kao i, u to vreme još uvek lepa, veteranka Odri Hepbern. To je sastav zanosnog ženskog dela glumačkog ansambla u DANU KADA SU SE SVI SMEJALI.
Uz uloge u prethodnom filmu Pitera Bogdanoviča, VELIKI DŽEK, kao i u ostvarenju Marka Fererija PRIČE OBIČNE LUDOSTI, Ben Gazara je doživljavao zlatne, umetničke trenutke svoje karijere, koji su ga pomalo odvajali od rutinskih rola u komercijalnim naslovima tipa onih u TROSTRUKOJ IZDAJI Remija Kramera i KRVNE VEZE Terensa Janga.
Odlični su i svi ostali iz muškog dela akipe, ali vredi zabeležiti da je Džon Riter, sa svojom fizičkom sličnošću, praktično alter ego Pitera Bogdanoviča.
DAN KADA SU SE SVI SMEJALI je istinski mali veliki film, koji obožavaju i reditelji poput Kventina Tarantina i Vesa Andersona.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
