Review

Viktor Coj (1962-1990), legendarni lenjingradski rok muzičar, tekstopisac i slikar, suosnivač i vođa rok grupe ”Kino”, za kratko vreme bio je glavna inspiracija u dva celovečernja filma renomiranih ruskih reditelja, Kirila Serebrenikova i Alekseja Učitelja.

Film LETO, nastao je 2018. godine, kada je prikazan u programu Kanskog festivala. Serebrenikov je možda izneverio očekivanja onih koji su se nadali da će videti značajnije fokusiranje na harizmu Viktora Coja, jer to nije strogo biografski film o njemu. Naime, autorova pažnja je raspoređena gotovo podjednako i na Mihaila Naumenka, vođu grupe ”Zoopark”, i njegovu ženu Nataliju, gde se u nekim momentima potencira i ljubavni trougao. Suštinski priča govori o lenjingradskoj rok sceni (formiranje Lenjingradskog rok-kluba, koji je svoj subverzivni potencijal prikrivao saradnjom sa legalnim Savezom kompozitora) s početka 80-ih, involviranju zapadnih muzičkih obrazaca u stidljivu i na marginu guranu sovjetsku žanrovsku priču (post-punk, new wave, jangle pop, folk rock) i radu na prvom albumu grupe ”Kino”. Film LETO se dobro kotirao u kritičarskim krugovima, publika je bila zaintrigirana, ali je izazvao i negodovanja među živim članovima grupe ”Kino” (reagovao je Aleksej Ribin). Velike primedbe na scenario imao je i Boris Grebenščikov, vođa grupe ”Akvarijum”. Očito je jaz nastao između jedne poetizovane, bajkolike vizije koju je Serebrenikov primamljujuće pretvorio u delo i pretpostavljene verzije poznavalaca i savremenika Coja i njegove grupe, koji su očekivali suve činjenice.

Tsoi 2020

Ali, kakvo je tek razočaranje usledilo kad je sa prikazivanjem počeo film Alekseja Učitelja koji se nedvosmisleno zove COJ i koji samim svojim naslovom ukazuje da bi to trebalo da bude priča o velikom rokeru sovjetskog doba. Međutim, u filmu sve vreme imamo jedino mrtvog Coja u kovčegu, nakon saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo, i snimke nekoliko koncertnih nastupa ovog umetnika, a najveći deo priče tiče se dobrim delom izmišljenih zavrzlama koje doživljava vozač autobusa Pavel Šelest (Jevgenij Ciganov) čiji se život menja kada čuveni muzičar udari autom u njegovo vozilo i smrtno strada. Oko njega i Cojevog tela, koje će upravo Pavel voziti u drugom autobusu od Jurmale do Lenjingrada, defiluju razni ljudi i žene, koji, osim žalosti imaju i neke interese oko umetnikovog nasleđa i uticaja. Tokom tog putovanja često dolazi do teških nesporazuma i sukoba, ali Učitelj nije ponudio ni jedan kvalitetan i estetski relevantan razlog zašto bi to nekoga zanimalo.

Aleksej Učitelj je jedan od najznačajnijih reditelja ruskog filmskog preporoda u novom veku i veliko je pitanje zašto je pribegao ovakvom konceptu u razradi teme koja se tiče jedne ikonične figure sovjetske pop kulture. Ako je neko upoznat sa likom i delom Viktora Coja, onda je to upravo Učitelj, koji u svojoj filmografiji ima čak dva dokumentarna ostvarenja posvećena legendarnom muzičaru (ROK, 1988, o sovjetskoj rok-sceni 80-ih, i POSLEDNJI HEROJ, 1992). Da li je Učitelj bio pomalo i zasićen pomišlju da lik i delo Coja obradi u stilu klasičnog biopika, pa je poželeo da eksperimentiše i prikaže iz nekog neočekivanog ugla histeričnu otimačinu i brutalno masakriranje uspomene na nesrećnog umetnika još dok se nije ni ohladio? Ne znamo pravi odgovor na to pitanje. Uglavnom ovo što nam je isporučio prilično je razočaravajuće, deluje kao promašena tema i sasvim zasluženo je za ovaj svoj debakl dobio najgore kritike u karijeri, a jedna od njih nosi ironični naslov: ”Coj bez Coja”.

Coi 2020

Žestoke reakcije i pobuna usledile su od Cojevog sina, Aleksandra, koji se bezuspešno borio da spreči prikazivanje filma. Pre toga pokušavao je da nagovori reditelja da promeni imena likova u filmu.

Najveća šteta je što je film okupio sjajne glumce (uz Jevgenija Ciganova, tu je i Marjana Spivak, zvezda filma BEZ LJUBAVI Andreja Zvjaginceva), što je rekonstruisao epohu, što se vidi priličan budžet, što je prelepo snimljen (sjajni Jurij Klimenko), a opet sve deluje kao krupan promašaj.

COJ je jedno od najvećih razočarenja novijeg ruskog filma.



About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.