Review
Ilja Najšuler (HARDCORE HENRY, NOBODY), američka akvizicija iz Rusije i sveža krv koja će holivudskom olinjalom repertoarskom filmu dati malo duha i života, napravio je najzabavnije ostvarenje u ovoj godini.
HEADS OF STATE je punokrvna špijunska akcija sa iznuđenim herojima iz aree “nema dalje”, jer su ključni likovi predsednik SAD (Džon Sina) i premijer Velike Britanije (Idris Elba). Oni, i sami konzumirajući borbu i akciju, spasavaju vlastite gole živote ali i raskrinkavaju sopstvene administracije pune korova, protresaju aktuelno funkcionisanje NATO-a, i avanturistički upoznaju surovi i lepi beli svet od Belorusije, gde će se srušiti Air Force 1, raskošni i neuništivi predsednički avion, preko Varšave, Zadra i Trsta, dok ih kinje izvanredno obučeni specijalci izvesnog Viktora Gradova (Padi Konsidajn), ruskog tajkuna koji trguje oružjem i hoće, a šta bi drugo, da đođe do nuklearnog naoružanja i pokori svet (ah, ti slatka narativna i žanrovska pretencioznosti). Iako je ovo sve samo jedna fina akciona razbibriga sa dosta referenci na neke hitčine posebno iz 90-ih (AIR FORCE ONE Volfganga Petersena, CON AIR Sajmona Vesta, UBISTVO U BELOJ KUĆI Dvajta Litla), pa i na neke nedavne (NAPAD NA BELU KUĆU Rolanda Emeriha, TENET Kristofera Nolana), duhoviti i prilično subverzivni momak Najšuler (gde je sadržaj smešan u replikama, tu je i najozbiljniji u saopštavanju istine o svetu), šiba i po Zapadu i po Istoku, po globalnim uređenjima i podelama moći, počesto se rugajući navodnim višim ciljevima i humanosti visoke politike. Ovde je sve nazvano pravim imenom, a kada se takve face sa krova sveta nađu u škripcu i na ivici provalije, reditelj se sa puno zadovoljstva sprda dok ih u misiji spasavanja obojicu spoji sa ovcama ili uživa u ironičnoj činjenici da je američki predsednik, donedavni glumac u tupavim akcionim hitovima i franšizama, prinuđen da nešto iz repertoara tih filmskih junaka trapavo primeni odistinski, pošto je vrag odneo šalu.
Akcije ima u izobilju i svi efekt su impresivni. Scene u avionu, pre konačnog rušenja, su odista spektakularne. Prizori u Varšavi, sa nekom tzv “sigurnom kućom”, i domaćinom tog prostora, agentom Komarom (Džek Kvejd), koji se pokaže kao veliki fan američkog predsednika, su beskrajno zabavne i brze, a ima i autoreferencijalnosti kada agent, u želji da zaštiti ključne goste, krene u akciju čišćenja sa glomaznim kompjuterom i displejom, koji prenosi sliku iz druge prostorije i locira mete, i tu nam se javlja sećanje na Najšulerovu bizarnu egzibiciju iz debija HARDCORE HENRY. Taj film, rađen u Rusiji, pa i prvi Iljin proboj u Americi, NOBODY, imali su nešto od nezavisnog šmeka i skromnog producentskog okrilja, dok se ovaj treći smatra prvom ozbiljnom i skupocenom produkcijom sjajnog reditelja.
ŠEFOVI DRŽAVA, konstatovali smo već po izvesnim paralelama, ima nešto od supstance koju su rediteljski imigranti donosili u američki kinematografski mejnstrim: lucidnost, slobodu, deficit političke korektnosti, duhovite žaoke u srce establišmenta, vladanje akcijom i ponekad insistirajući na njenoj hipertrofiranosti. Kada se to nadoveže na ozbiljan tehnički potencijal, glumački izbor i raskošan budžet, uz sposobnu i samopouzdanu rediteljsku ruku, stižemo do jako dobrog rezultata, iznad rutine i predvidljivosti koje nam donose recentni holivudski filmovi. Uvodni kadrovi iz španskog Bunjola, kada Gradovljevi ljudi eliminišu zajednički tim agenata MI6 i oficira CIA, usred festivala posvećenog paradajzu La Tomatina, impresivno su režirani.
Pored Sine i Elbe, koji izuzetno dobro funkcionišu kao partneri, razvijajući odnos od netrpeljivosti do odanosti, u glumačkoj podeli glavnu žensku rolu ima sve popularnija indijska lepotica Prijanka Čopra Džonas.
Možemo se ponositi da su neke scene ove atraktivne akcione komedije snimljene i u Beogradu.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
