Review

Nije se srpska kinematografija izdašno bavila istorijom vlastite države, njenim turbulentnim tačkama i ličnostima koje su obeležile epohu. Poslednjih godina se to menja, ali čovek ne zna da li bi zbog toga trebalo da bude srećan ili ne. Velike teme znaju da se upropaste aljkavošću, površnošću, sumnjivim ili lako predvidiim namerama, sa smišljeno lukrativnim konsekvencama, niskim kvalitetom, trapavim rekonstrukcijama i generalno filmovima koji su bez estetske relevantnosti. Imamo ih u ovom trenutku u ponudi ili smo ih imali takoreći juče. Sa PUCNJIMA U MARSEJU Gordana Matića to nije slučaj, čak bi se reklo da je autorova opredeljnost za kamernu atmosferu sudnice, uz nešto malo dobro izabranog arhivskog materijala o ubistvu kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, 9. oktobra 1934, koji u filmu daju dokumentarnu nadogradnju uspešnim igranim delovima (uz treći, kolor doprinos, gde neki od protagonista ili tumača procesa, daju svoje viđenje atentata i tog društveno-političkog trenutka), donela jedan redak kvalitet i rediteljsku rafiniranost, kao i određenu minucioznost i cizeliranost koji stoje kao zanatski temelj i umetnički diskurs spram velike političko-istorijske teme, koja je, dakako, mogla biti rađena u daleko bogatijim produkcionim uslovima, pa čak i da naginje spektaklu, da su apetiti bili takve vrste. Ovako, dobili smo jedan produkcijski skroman, ali umetnički relevantan film, dobre mere i korektne namere. PUCNJI U MARSEJU su tako napravljeni, da kad vas uvedu kroz sudsku dramu (tako retku u domaćoj kinematografiji, a tako izdašno prisutnu u Holivudu i u velikim evropskim produkcijama; setimo se poslednjeg velikog uspeha Polanskog sa filmom OFICIR I ŠPIJUN) u veliku temu zbivanja i raznoraznih interesa u Kraljevini Jugoslaviji, ali i šire (interesi i apetiti velikih sila, osvetnički ili strateški ofanzivni, rastu nakon Velikog rata), u vremenu između dva svetska rata, imate veliku potrebu da kroz literaturu istražujete tu košnicu u kojoj zuje i vitlaju svakakve zverke i potpaljuje se nova vatra na Balkanu, gde će, sa usponom nacizma i jačanjem Hitlera na svetskoj sceni, neko tražiti njegovo okrilje, a drugi stati ispred njegove velike mašinerije zla i pogroma. U filmu su posebno interesantni delovi koji analiziraju samu atmosferu u danu atentata na kralja, koliko je bilo namernih bezbednosnih propusta od strane domaćina, ”izazivanja ili prizivanja nesreće” i ”posluženja na tacni” (uzimajući u obzir ranije pokušaje ubistva).
Uz izvanredan i vrlo precizan rad sa glumcima, Matić sjajno dočarava proces u kome se sudi teroristima koji su bili saučesnici (Zvonimir Pospišil, Mijo Kralj, Ivan Rajić) i pomagali glavnog atentatora na kralja Aleksandra, Vladu Georgijeva Černozemskog (pseudonim Velička Dimitrova Kerina), pripadnika VMRO-a. Uz dobre uloge koje su ostvarili Strahinja Blažić, Đorđe Đoković, Nikola Šurbanović, Nikola Milojević, uz prekaljene Tihomira Stanića, Svetozara Cvetkovića, Gordana Kičića, Vladana Živkovića, posebno priznanje za svoj glumački domet zaslužuje Vladimir Aleksić (Matićev saradnik iz filma ŽUĆKO), koji je ulogom tužioca Rola, ostvarenom na ubedljiv, sugestivan i dinamičan način, dao ovoj sudskoj drami gotovo trilerski naboj.
Film PUCNJI U MARSEJU svetsku premijeru imao je na festivalu u Herceg Novom, a prvo domaće prikazivanje doživeo je na Filmskim susretima u Nišu.


About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.