Review

(Ne)filmska kritika (ne)filma

 

Duboko svestan da će ovaj netipičan tekst o filmu rasplamsati gnev onih malobrojnih koji će ga pročitati, izneću lični stav po pitanju ovogodišnjeg dobitnika Zlatnog medveda ne mareći uopšte za političku korektnost koju smatram najvećim prikrivenim zlom koje se u savremenoj Evropi veoma uspešno legalizuje kroz „ljudska prava“, licemerni humanizam, radikalni feminizam, LGBT prava, a od skoro i kroz aktuelnu antinaučnu budalaštinu pod nazivom “dženderizam”. Ako neko očekuje da će ovo biti tipična filmska kritika, neka odustane od daljeg čitanja, jer je dotični film, ako ništa drugo, bar paradigmatičan primer onoga kuda srlja dijabolični duh našeg vremena. Ovih nekoliko uvodnih reči je bilo potrebno da bih od samog početka naglasio da je film „Touch me not“, Adine Pintili, čisto pseudoumetničko đubre. S duge strane, i ne čudi što ovakva ostvarenja dobijaju najprestižnije filmske nagrade, jer su ona u potpunom saglasju sa današnjom globalističkom politikom koja odavno otupele ljude, sada već ubrzano, cementira u nešto što bi se moglo nazvati filozofijom patologije kao savim normalno i društveno prihvatljivo stanje. Ovom prilikom neću govoriti o tehničkim stranama filma, već o tome šta on reprezentuje po sebi, kao i o njegovim indikacijama. Čak ću i kategoriju „nije za svakog“ potpuno odbaciti, jer moderna umetnost, koju lično smatram najvećim dnom umetničkog izraza, upravo i igra na tu mantru kako vaskoliki svet ne razume šta razne škrabotine na belom platnu znače, pa onda taj svet ćuti da ne bi ispao glup u društvu. Isti je slučaj i sa ovakvim “umetničkim” filmovima.

 

Veliki psihijatar i ništa manje veliki evropski mislilac 20-og veka, Karl Gustav Jung, koji je bio i hrišćanski vernik, mada ga mnogi smatraju agnostikom, u svom kapitalnom delu, „Čovek i njegovi simboli“, tačno je zapazio da moderna umetnost zapravo i nema veze sa umetnošću koliko sa totalnom rascepljenošću psihe kod evropskog čoveka koji je odavno izgubio vezu sa svojim hrišćanskim izvorom. I upravo, ta bezobličnost, praznina i amputacija katarze u savremenim umetničkim delima svedoči o odsustvu sadržajnosti ljudskog duha. Ne ulazeći dalje u detalje, u takvoj situaciji i nastaju fimovi kao „Touch me not“, koji dobijaju hvalospeve tipa „šokantno“, „smelo“ „provokativno“, “inteligentno” “onaj koji pomera granice”, „transgresivno remek delo“ i razne druge koještarije, a čak se smatraju i umetnošću. Međutim, „Touch me not“ nudi izvesne opservacije kojima sigurno nije težio, jer daje sliku savremenih duboko duševno bolesnih ljudi, kao aktera ovog filmskog eksperimenta, kojima se manipuliše na krajnje degutantan način. Ali, to je savremeni humanizam!
Scena iz filma Touch Me not
I tako smo stigli do sinopsisa ovog „provokativnog“ dela. U centru pažnje je sredovečna žena Lora koja ima problem sa intimnošću, odnosno ne može da podnese dodir drugog. Pa, tako jadna i čemerna posećuje dubokoumne i iskusne „eksperte“ za rešenje njenog emocionalnog problema, uključujući i druge duševno nesabrane likove. Ono što prvo pada u oči gledaocu koji ne robuje savremenim “liberalističkim” i Nju ejdž (New age) trendovima jeste metod seanse kojim se svi ti nesrećnici leče. Sve te tehnike disanja, dodirivanja i ispuštanja neartikulisanih glasova liče na tehnike meditacije za koje najnovija istraživanja pokazuju da direktno oštećuje nervni sistem i vremenom od ljudi prave još veće emocionale bogalje. A likovi iz filma, navodno, leče svoje emocije. Generalno gledano, dalekoistočna filosofija je preko Nju ejdža inkorporirala čitave pseudonaučne pravce koji su danas , kako se vidi u filmu, postali ravnopravni sa evropskom naukom. Poguban uticaj ovih joga tehnika sa dalekosežnim posledicama, na ionako već skršen um evropskog čoveka, se ovde očigledno promoviše, i naravno to gledaoce neće nimalo uznemiriti. Naprotiv, sledi Zlatni medved! Takođe, najnovija istraživanja pokazuju da i pored toga što ove tehnike na početku daju dobre rezultate, posle dužeg vremena, oni koji sebe „leče“ ovim joga meditacionim tehnikama boluju još od veće anksioznosti, depresije, napada besa, telesnih bolova, sklonosti ka samoubistvu i drugih psihosomatskih poremećaja. Koga ovo više interesuje, neka sam istražuje. Tragikomična je scena kada Lora ode kod nekog samozvanog doktora koji sadističkim merama izvlači iz nje najskrivenije emocije, a usput i dobro opipa Lorine obline. I upravo, još jedan pristup kojim se ovakvi filmovi ograđuju od sebe samih je famozna neutralnost pogleda na stvari. Ovo je najkomotnija pozicija za svakog ko nema šta suštinski da kaže, a takav je i „Touch me not“.

 

Ono što mi je takođe smetalo u filmu je grandiozna ozbiljnost sa kojom akteri pristupaju svom problemu, odnosno, suviše su duge scene besmislenih razgovora i plitkoumnog razmišljanja, a mi bismo kao gledaoci trebalo da tražimo neku dubinu u njima, neko proširivanje horizonta. Koga je briga zašto je tranvestit svojim dojkama dao imena Greta i Lola, a ovde to ispade metafizička kategorija. Kako će Greta i Lola da pomognu Lori, saznajte sami. Ono što je indikativno u filmu je da bolesna Lola odlazi da je leče još bolesniji likovi. Pritom, ovo nimalo nije smešno. A sada ću citirati pasus iz pravog remek dela književnosti, „Čarobni Breg“, istinskog nemačkog umetnika, Tomasa Mana:“Ali zar je moguće da duhovno gospodari jednom silom onaj koji i sam spada u njene robove? Može li da oslobađa onaj koji je i sam potlačen? …I sa svom potrebnom obazrivošću čovek mora da se pita da li neko ko pripada svetu bolesti može upravo da bude zainteresovan za lečenje, ili čak samo za negovanje drugih, na isti način kao i zdrav čovek.“ Genijalni nemac Tomas Man! Očigledno je da se Adina Pintili bavi problemima koje ni sama ne razume, i pritom pribegava čak i pornografiji, pri čemu bismo mi kao gledaoci trebalo da budemo šokirani i sablaznuti. Ako su ovo vrhunski kriterijumi kojima se danas vrednuju filmovi za prestižne nagrada na svetski renomiranim filmskim festivalima, onda je ovo prilično zabrinjavajući trend.
Izleci me
Problem je u tome što svi likovi iz filma govore o nekom telesnom oslobođenju, o sputanosti kojoj robuju i misle da je to konačno oslobođenje „duha“. Ceo problem se stavlja u ravan telesnosti kao i njihovi duševni poremećaj, a rešenje oni vide u oslobođenoj seksualnosti ma kog oblika ona bila. Ne postoji dobro i loše, samo ono što vidimo da nam pomaže i što nas vodi vrhunskom uživanju. I ovo je promocija hinduističkog učenja po kome su dobro i zlo relativne stvari, a samim tim je i moral relativan. S druge strane, ovakav pristup životu koji je sve zastupljeniji kod evropskih filmova je odraz duhovnog nihilizma što se u potpunosti poklapa sa suštinom hinduističkog učenja. Naravno, i raniji evropski filmovi su se bavili ovim problemom, ali je tu uvek bilo i kritike ovakvog života, traženja nekog spasa iz tog života. Po ko zna koji put se mora postaviti pitanje koje većina oseća, a retko ga postavlja-čiji duhovni identitet Evropa danas nosi i promoviše? Čini se da nove generacije autora izgledaju mnogo izgubljenije i kod njih ne postoji ni pokušaj rešavanja egzistencijalnog vakuma, već potpuno mirenje i čisto hedonističko prepuštanje životu koji je postao pretežak za njih. Jasno je da Lora pati zbog svog emocionalnog stanja i, s obzirom na pojedine opskurne scene iz filma, možda je blago reći da je to stanje “sentimentalnog hedonizma” koje je hrišćanski mislilac Ivan Iljin definisao kao učenje da se patnja u sebi zameni sažaljenjem i da se tako otvori put ka višem uživanju. Upravo, svi likovi iz filma teže ka tom cilju. Na žalost, Evropa je odavno zatrovala korene hrišćanske civilizacije i zbog toga većina filmova koji dobijaju nagrade (svaka čast izuzecima!) nema tu životnu napetost, dramu koja se stvara između apsolutnih kategorija dobrog i lošeg. Iz mulja relativizma u kome Evropa danas živi izranjaju i ovakva kvaziintelektualni i kvaziumetnički otpaci. Suštinski problem nesadržajnosti i autorskog grča kod reditelja kao što su Adina Pintili je u ogromnom nepoznavanju Hrišćanstva kao srca evropske kulture i umetnosti, pa i zdravog razuma, pri čemu to postaje hroničan problem kod novih generacija mnogih evropskih stvaralaca svih profila. Iako se to ne vidi na površini, filmovi kao „Touch me not“ se snimaju, jer današnji autori ne poznaju religijsku bazu svoje kulture, zbog čega grozničavo lutaju za egzistencijalnim odgovorima. Figurativno rečeno, oni uzaludno pokušavaju da svoje lične demone i demone drugih isteruju demonima.

 

„Touch me not“, je antiumetnički uradak koji ne otkriva samo najmračnije mrlje ljudske psihe, već razne seksualne izopačenosti i poremećaje afirmiše kao poželjne i normalne koje treba prihvatiti. Ovo čak nije ni subverzivni film svog vremena, niti je radikalan, već podanički prati društveni mejnstrim i ideje Nju ejdža koje su u nemerljivim količinama zagadile evropski racio i duhovnost i sve više povlađuju i potpomažu legalizovanju ozbiljnih patoloških pojava kod pojedinaca, umesto da se podstiče lična i druga odgovornost za njihovo lečenje. „Touch me not“, nije nikakav film, već čista propaganda lažnog humanizma, afirmacija gluposti i bolesti, kao i njihove nakaznosti.


About the Author

avatar
Aleksandar Jovanovic
Ekonomski fakultet Nis, Bluz, Filmovi, Stenli Kjubrik, Teksas, ZZ Top, Filmske Preporuke