Review
Ovaj dečji film, koji ima snažnu poruku i za odrasle, doživeo je u nedelju svetsku premijeru na 57. Filmskim susretima u Nišu. Dočekan je i pozdravljen srdačno, onako kako i zaslužuje jedno ljupko, pitko, poučno i humano ostvarenje u segmentu srpske kinematografije koji je u njenoj novijoj istoriji prilično zapostavljen. Ali, stvari se, izgleda, menjaju u dobrom pravcu.
VUČJE BOBICE je jednostavna priča koja nosi jasne i alarmantne poruke o svetu odraslih, potpuno obuzetim svojim poslovnim obavezama, što se reperkutuje kroz opasnu roditeljsku rutinu i zapostavljanje vlastite dece. Brz i moderan ritam života usisava im sve vreme, krucijalne i svete stvari spram porodice se otaljavaju ili čine bez istinske posvećenosti, a sve to stvara provaliju u nevinim dečjim dušama, koje dodatno pate ne samo zbog njihovog odsustva nego i zbog retkih zajedničkih, porodičnih trenutaka koji prolaze u svađama i netrpeljivosti. Pa da, reći će se da njihovi roditelji vole svoju decu, ali i toj bezuslovnoj ljubavi treba dati istinski sadržaj u svakodnevici, kroz konkretnu ljubav, brigu i empatiju ma kako ih egzistencijalni motivi ili karijeristički porivi i ambicije tako uzeli pod svoje da deca i njihovi životi nekako suštinski dolaze tek pod “b”.
Takve roditelje imaju Aleksa (Simon Jegorović) i Anđa (Nina Sinadinović), koji će, kad im prekipi zbog roditeljske nepažnje, egocentričnosti i svađa sa nagoveštajem razvoda, zbrisati iz Beograda na selo u blizini Mionice, kod očevih roditelja. To bekstvo je istinski krik i bunt protiv poretka stvari u čiji su žrvanj upali njihovi roditelji. Tamo otkrivaju potpuno drugačiju dimenziju života, prisnost ljudi, prirodu, životinje, neke podjednako strašne i uzbudljive, ali mudre i okrepljujuće priče. Desiće se drama ali i prvi titraji ljubavi i dokazi istinskog drugarstva, za razliku od ambijenta velegrada koji je pružao mahom nasilje, buku, bes, zagađenje kao i snobovsku zatucanost, blaziranost i kvazimodernost koje je nudilo okrilje babe i dede po majci koju žive u nekoj vili.
Uz divne domete dece glumaca pre svih, Sreten Jovanović odabrao je ansambl bez filmskih zvezda (Tijana Čurović, Rastko Janković, Duško Radović, Nada Blam, Rade Marjanović, Vesna Stanojević), ali je to timski i profesionalno dalo vrlo lep rezultat, živahnu kompaktnu celinu i delotvoran obol jednoj priči jako dobre energije. Oni su se prilično dobro uklopili u toplu priču čija jednostavnost pleni i koja osvaja ritmom, šarmom i trajnim vrednostima koje potencira.
VUČJE BOBICE u svom nepretencioznom rediteljskom pristupu i korektnom sveukupnom umetničkom dometu, kao još jedan dragocen porodični film nakon LETA KADA SAM NAUČILA DA LETIM, ima potencijal bioskopskog hita koji će se rado gledati i sa projekcija izlaziti vedrog lica i prijatnih utisaka.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
