Zena s krajolikom (1976)

ŽENA S KRAJOLIKOM, remek-delo Ivice Matića (1948-1976), jedna je od najinteresantnijih, najtužnijih i najintrigantnijih priča jugoslovenske i bosanskohercegovačke kinematografije (proizvela  ga je Televizija Sarajevo, a naknadni doprinos dao je i Centar Film iz Beograda). Da  je Ivica Matić poživeo pristojan ljudski vek, ovo filmsko podneblje bi svakako bilo bogatije za još niz fascinantnih dela sa potpisom izuzetno talentovanog stvaraoca. Matić je, nažalost, preminuo 1976. godine, i nije ni ispratio kult koji je njegovo ostvarenje doživelo kroz godine i u narednim decenijama.

Ako bi ga poredili sa nečim svetski poznatim i unikatnim iz nasleđa svetske kinematografije, prva pomisao je BOJA NARA (1968) Sergeja Paradžanova, vrhunskog estete koji se nadahnjivao prirodom, folklorom i etno motivima svoje prelepe Gruzije, pesničkim, slikarskim, muzičkim radovima ljudi srođenih sa narodom, ambijentom i prirodom svog okruženja. U njemu se Paradžanov bavi jermenskim pesnikom i muzičkim izvođačem Sajat-Novom. 

Priroda je tepih na kome izdašno buja i priča filma ŽENA S KRAJOLIKOM, usnimljena nadahnutom kamerom Karpa Aćimovića Godine, koja guta zelenilo i proplanke kao žedan vode, kao što bi nezasićena i neutaživa duša šumara (Stole Aranđelović, kao egzemplar glumca koji je donosio likove kojima su izvesna rudimentarnost, sirovost, talog proživljenog života i, pre svega, istina ispisani reljefno na licu)  da upije čitav svet, da na njegovim platnima buja život koji oseća svojim senzibilnim čulima,da ostavi trag i obeleži svoje bitisanje na zemlji, koji bi da obgrli svojom četkicom i šumu i proplanak i njivu i krave, životinje i cveće i ženu sa svom svojom lepotom, ali i demonskom aurom. Proizvodi njegovog dara bi se svrstali u naivnu umentost, ali mnogo bitnijeod kritičke percepcije i valorizovanja šumarevog dela jeste njegov ‘’terač u sebi’’, nezakulisano shvatanje i nesumnjivo prihvatanje svoje misije. On bi da se izdigne iznad banalnosti svakodnevice, seoskih spletki, sukoba sa sredinom (nezakonita seča šume, tipično besramno dodvoravanje kroz mito ali i prezir stanovništva prema uniformi koja je metaforično ili doslovno država, a država je, kroz vekovno iskustvo najčešće bila maćeha seljaku). Kako je njegovo poštenje čisto kao suza u pogledu zadatka došlog od Boga, tako je čistota komplementarna sa njegovim profesionalnim odnosom u poslu za koji ga plaća država. E, a kada je nešto tako lepo i čisto, što štrči obiljem vrlina, mediokriteti, prosek i žabokrečina, pa makar i ova ruralna (ovde još opasnija, jer se mogućnost spletki zbog uskosti i gabarita sredine multiplikuje i mami na zlo) to bi da srozaju, omalovaže, unište. Tu Matić poentira slojevito i minuciozno građenim dramskim spektrom do usijanja, istovremeno plasirajući, jednu eksplozivnu i subverzivnu mentalitetsku sliku, naravno bolno i uverljivo istinitu. 

Film nosi erotske valere i seksualane konotacije od uvijenih ljubavnih motiva prisutnih u pesmama ženskih pevačkih grupa do konkretnih, diskretno i decentno realizovanih prizora. Antologijska je sekvenca kada Zaim Muzaferija dovodi kravu kod bika Božidarke Frajt (Luca), i dok se napolju ništa ne dešava, između žene i muškarca u dijalogu dominiraju samo njegovo ‘’neće on’’ i njeno ‘’neće ona’’, a za to vreme, bez mnogo premišljanja njih dvoje obave radnju u krevetu.  

Naravno,  još poznatija je scena posađivanja Lucije u mravinjak kada inkarniranom seoskom zloći, pakosniku, spletkarošu, švaleru i šumokradici Filipu (Uroš Kravljača na nivou svojih markantnih i impresivnih negativaca) saopšti da je trudna. On, izbegavajući odgovornost i atakujući na njen laki moral, tobožnjom narodskom mudrošću instruisan kada su ovakvi slučajevi u pitanju, tera je u mravinjak i traži od nje da pogodi koji ju je mrav ujeo. 

Radoznalost žena da, uz nešto malo poslovičnog odbijanja iza kojih se krije želja za divljenjem i potreba priznanja za njihovu lepotu, ipak budu šumarev model, dosta govori o potrebi za eksponiranjem i razbijanjem tabua u tradicionalnom i patrijarhalnom okruženju. Jer đavo najviše izvirkuje u stvarima koje su zabranjene i društveno neprihvatljive. Zato su grešnom ljudskom biću opojno primamljive. Igra Jadranke Matković (Anđa) otkriva kroz ekspresiju lica ples sitnih demona, ženski instinkt koji grabi izazove, između hinjene smernosti zbog statusa udate žene i zamamne radoznalosti da se ‘’kao od majke rođena’’ razgoliti pre šumarem, i tako uđe u umetnost, pa time i u večnost.

ŽENA S KRAJOLIKOM je pastoralna i poetska studija karaktera, o uzvišenom i darovitom ljudskom koje grabi visine i diže duhovno u nebesa, i plitkom, banalnom, koje vuče dole u prizemno, u mulj, kaljugu svakodnevice.

Ivica Matić je preminuo na kraju snimanja 1976. godine. Iste godine  je TV Sarajevo ovo ostvarenje emitovalo kao televizijsku dramu, što po prvobitnoj zamisli, formatu i trajanju ona i jeste. Dugo je materijal zatim bio u skladištu, a onda su se direktor fotografije Karpo Aćimović Godina, Ruža Cvingl, montažerka, i ekipa saradnika i producenata iz TV Sarajevo (prevashodno na inicijativu Mirze Idrizovića), u želji da ŽENA S KRAJOLIKOM dobije svoj filmski oblik, potrudili da materijal bude estetski oblikovan i zaokružen najpribližnije onome što je Matić želeo. Centar film je angažovan da ga prebaci sa 16 mm na 35 mm i malo produži da bi zadovoljio kriterijume celovečernjeg filma. Film je zatim imao svoj festivalski život započet u Puli 1989. i brojna televizijska emitovanja. U Puli je dobio specijalnu Zlatnu arenu, u Montrealu 1990. godine Nagradu ekumenskog žirija.

Ovogodišnji Sarajevo Film Festival u svom predfestivalskom programu prikazuje restaurisanu verziju ŽENE S KRAJOLIKOM koju je uradila Slovenačka kinoteka. Dosta je kontroverzi i neutemeljenog svojatanja ovog filma od kada je shvaćeno kakav je kinematografski biser u pitanju, o čemu je nedavno za portal Depo pisao i bosanskohercegovački reditelj Jasmin Duraković.