Blade Runner 2049 (2017)

Mnogo toga je već rečeno i napisano o sf klasiku „Blade Runner“ (distributerski prevod “Istrebljivač”), Ridlija Skota, snimljenog 1982. godine. Od toga da je u pitanju jedna od najboljih ekranizacija jedne sf priče svih vremena, pa do audio vizuelnih rešenja koja prema današnjem CGI-ju i dalje deluju kao tehnološki kolos. Ali se isto tako treba potsetiti da je bioskopski put Skotovog „Istrebljivača“-a bio na rubu propasti, s obzirom da je doživeo komercijalni fijasko. S druge strane, to je još uvek bio period kada su glavne okidače za raspoloženje i emociju publike činili filmovi kao što su „Close Encounters of the Third Kind”, ili, mega popularan “E.T.”. Tadašnja publika jednostavno nije bila spremna za jednu mračniju distopijsku priču koja na dubok način promišlja o ljudskoj prirodi i njenom odnosu prema okolini čiji je ona glavni upravljač. Danas se „Istrebljivač“ smatra klasikom sf noara i predstavlja stalni predmet analiza po raznim filmskim školama.[/dropcap]

Dugo vremena se po holivudskim studijima razmatralo o nastavku filma, koji nikada nije imao bioskopskog uspeha, već je taj uspeh naknadno došao kada je film, nekoliko godina kasnije, počeo da se prikazuje na televiziji i kada je širi krug kritičara uvideo stvarnu vrednost ovog unikatnog ostvarenja filmske umetnosti. I tako je posle 35 godina od prvog filma, “Istrebljivač“ doživeo svoje drugo rođenje, ovog puta kroz nastavak priče pod nazivom „BLADE RUNNER 2049“ (distributerski prevod “Blejd Raner 2049”). Može se reći da je ovo bio hrabar produkcijski poduhvat mejdžor studija Warner Bros., s obzirom da je dosta vremena prošlo od prvog filma, a za to vreme su stasale nove generacije gledalaca sa drugačijim filmskim ukusom i sa mnogo izgrađenijom percepcijom prema digitalizovanoj filmskoj slici. Kada su mediji konačno objavili vest da je ovaj projekat visokog rizika dodeljen kanadskom reditelju Deni Vilneu, šira filmska javnost i fanovi Skotovog „Istrebljivača“su mogli privremeno da odahnu u iščekivanju nastavka ovog klasika. I, zaista, Deni Vilne nije razočarao. Šta više, ako se uzme u obzir vreme kada je snimljen prvi „Istrebljivač“, Vilneov rediteljski uradak se sa ponosom može nazvati „Istrebljivačem“ za 21. vek.

„BLEJD RANER 2049“ počinje 30 godina kasnije u odnosu na prethodne događaje kada je Tajler korporacija za prozvodnju replikanata odavno doživela bankrot. U međuvremenu se pojavio novi magnat replikanata , Nijander Volas (Džared Leto) sa mnogo većim ambicijama u pogledu budućnosti replikanata. Stvorena je i novi tip replikanata, „Neksus 8“, sa trajnim životnim vekom i istim ciljem-da budu robovi ljudima. Posle iznenadnih klimatskih promena, u tom haosu beži veća grupa replikanata. Kasnije se formira novi model replikanta što ima za posledicu ponovno okupljanja Blejd Ranera radi „penzionisanja“ starih modela. U fokusu je KD6 (Rajan Gosling), i sam replikant, dizajniran da „čisti“ otpale od svoje vrste. Nakon jednog rutinskog zadatka, „K“ slučajno otkriva kutiju sa kostima za koje se ispostavlja da pripadaju ženskom replikantu koji je rodio dete. Ovo otkriće ozbiljno uznemiri petpostavljene, a „K“, i pored strogog naređenja nadređenih da nikom ne govori šta je otkrio, počinje samostalnu potragu koja će uticati na sopstveno preispitivanje identiteta i poimanja lične slobode.

Prethodni Vilneov sf hit, „Arrival“, je u neku ruku bio i estetički prolog kako će izgledati svet u „BLEJD RANERU 2049“. Uvodna sekvenca filma koja počinje krupnim planom oka Blejd Ranera „K“, i nastavlja panoramskim pogledom na Los Anđeles u smogu, 2049. godine, deluje mračno onirički i prvi je pokazatelj sa koliko opreznog pijeteta je Vilne pristupio projektu. Na sličan način počinje i sekvenca Skotovg „Istrebljivača“, panoramskim pogledom na dimnjake Los Anđelesa 2019. godine gde se u jednom trenutku pojavljuje oko u krupnom planu sa odbljescima vatre iz dimnjaka. Međutim, nikako se ne može reći da su ove analogije u funkciji reciklaže upečatljivih momenata iz prethodnog filma. I pored toga što „BLEJD RANER 2049“ koristi istu „hemijsku“ supstancu prethodnog filma, u pitanju je jedno savim novo filmsko jedinjenje, jedan novi kvalitet koji nije opterećen superiornim nasleđem. Vilne svakim kadrom priča svog Blejd Ranera, proširuje namerno nedorečeno svog prethodnika, ali uspeva da zadrži element tajne prethodne priče (kako su stvarno nastali replikanti, šta se zaista desilo sa Los Anđelesom, šta je sa spoljnim svetom u tako zamišljenoj budućnosti…). Jedan od ključnih elemenata „Blejd Ranera“ je, svakako, i nesvakidašnja noar estetika i atmosfera. „BLEJD RANER 2049“ u potpunosti prati ovu trasu i ispunjava je impresivnom futurističkom arhitekturom Los Anđelesa koja deluje kao oživljeni svetovi naslikani na koricama sf romana. Atmosferi filma je nemerljiv doprinos dao direktor fotografije, Rodžer Dikins, koji je još ranije sarađivao sa Vilenom (Prisoners, Sicario). Dikins, kao i njegov kolega, Voli Fister, inače, stalni saradnik Kristofer Nolana, pripada staroj školi filmske fotografije koja se u većeni slučajeva oslanja na prirodno osvetljenje i koristi klasične metode štimunga. Ono po čemu će Vilneov “Istrebljivač” biti upamćen je Dikinsova žućkasta fotografija koja u kombinaciji sa tamnim tonovima prožima naraciju čitavog filma i projektuje raspoloženje svih aktera i čitavog grada. To je ujedno i boja nade za tračkom svetlije budućnosti koja je kontrast sadašnjoj mračnijoj budućnosti. Na primer, samo u takvoj auri svetlijih tonova egzistiraju pčele, kao simbol malog trijumfa života posle klimatskih promena (indikativna je scena kada se „K“ probija kroz gust žućkasti prostor u potrazi za Dekartom i nailazi na košnicu sa pčelama).

Pored Harison Forda, u ulozi bivšeg lovca na replikante, Dekarta, mala epizodna uloga je data i Edvard Džejms Olmosu koga pamtimo kao hromog Gafa sklonog pravljenju predemeta od papira koji u prethodnom filmu imaju dramaturšku funkciju “skrivene kopče“ čime se upotpunjava finale priče. Sam susret između Dekarta i „K“ je nabijen rifovanim replikama i ciničnim humorom karakterističnim za noar filmove (daleko jači „K“ dopušta ostarelom i umornom Dekartu seriju bokserskih udaraca, nakon čega Dekart jedva dišući pita-da li hoćeš ovako da nastavimo, ili si za viski?). Vilne je scenu fizičkog sukoba između Dekarta i „K“ promišljeno iskoristio za svojevrsnu filmsku interpolaciju tako što se tokom njihove tučnjave povremeno upale hologrami Merilin Monro i delovi sa čuvenog koncerta Elvis Prislija na Havajima. Takođe je bitan lik i Džoj koja predstavlja neku vrstu ženskog replikanta u hologramskoj formi koja živi sa „K“. Međutim Džoj je mnogo više od toga, jer pokazuje sve znake tanane osetljivosti, jednom rečju, ona je duša bez tela. Scena u kojoj Džoj dovodi prostitku u stan „K“ da bi se stopila sa njenim telom ima poseban poetski ton i predstavlja pandan ljubavnoj sceni sa Dekartom i Rejčel u prethodnom filmu. Uspešan holivudski debi je imala i holandska glumica Silvija Huks u ulozi replikanta ubice sa bizarnim imenom Lav (ljubav). Iako je reče o pizodnoj ulozi, Lav je prilično kompleksan replikant sa burom nekontrolisanih emocija koje su neprimerene datim situacijama. Interesantna je koincidencija da je i Rutger Hauer, takođe holandski glumac, ostvario nezaboravnu ulogu replikanta u “Istrebljivaču” (antologijski monolog na kraju filma kojim potvrđuje da je i on ljudsko biće, a ne samo proizvod tih istih ljudi). Na drugoj strani, Volas je opsednut stvaranjem savršenog replikanta, ali mu nedostaje tajna rođenja da bi postigao svoju irealnu viziju. Tu se, opet, postavlja večito pitanje odnosa između rođenog i stvorenog. Da li ono što je veštački stvoreno može biti savršenije od onoga što je nastalo čudom rođenja? Pre nego što “K” ubije replikanta Sapera (Dejv Bautista), Saper kaže: ”…jer ti još nisi video čudo!”

Film obiluje mnoštvom bogatih detalja i zaista prenosi jednu viziju kojoj gledaoci veruju. Po rečima samog Vilnea, većina setova je konstruisana i izgrađena bez veće upotrebe CGI-a. Los Anđeles budućnosti je stvaran, skoro opipljiv multinacionalni i multikulturalni grad u kome svako priča na svom jeziku. U filmu se mogu primetiti reklame na ruskom jeziku, japanskom itd. Još jednom treba pomenuti noar estetiku i ikonografiju koja je postala zaštitni znak „Istrebljivača“. „BLEJD RANER 2049“ je i u tom smislu novi sf noar koji će, svakako, imati visoko mesto u registru sličnih ostvarenja. Pored toga, naracija se gradi sporo, pri čemu su kadrovi uglavnom nabijeni implozijom likova (Rajan Gosling je ovo glumačko umeće već potvrdio u „Drive“, Nikolas Vinding Refna) gde umetnost fotografije igra ulogu ekspresionističkog okvira koji čvrsto drži supstancu filma, naspram današnjeg trenda gde najobičniji kompjuterski dizajneri digitalno šaraju po slici.

Ako bi se napravila rekapitulacija, bilo bi isuviše pristrasno reći da je u pitanju čisto remek delo, ali se može reći da je „BLEJD RANER 2049“ u dosadašnjoj Vilneovoj karijeri njegovo lično remek delo i njegov najambiciozniji rad s obzirom na jako nasleđe prethodnog filma. Vilne je uspeo da snimi svog “Istrebljivača” koji će bez stida ići rame uz rame sa “Istrebljivačem” Ridlija Skota. „BLEJD RANER 2049“ je, s druge strane, revitalizovao i podsetio auditorijum kako izgleda gustina prave filmske stvarnost na 2D platnu naspram 3D tehnologije koja rasplinjava stvarnost filmske fikcije. U pitanju je ostvarenje koje isključivo treba pogledati u 2D da bi se ponovo sagledala moć filmske slike i oblikovanja atmosfere, koje u rukama majstora postaju mnogo veća, mnogo više proširena stvarnost od one koju poznajemo. Na tom polju, „BLEJD RANER 2049“ nosi najveći mogući epitet onoga što čini filmsku umetnost. Bez opake želje za sitničarenjem, istinski filmofili će ovo, već, prepoznati.