Review
Ovaj film sam pogledao zahvaljujući preporuci Marka Jovanovića – od njega sam prvi put čuo za How to Make Millions Before Grandma Dies. On je inače kritičar koji ima osećaj da pronadje priče koje ti se zavuku pod kožu, pa sam znao da me ne čeka puka sentimentalnost već nešto dublje. I bio je u pravu. Priča o baki i unuku, ali zapravo i o svima nama. Nema velikih obrta, nema efekata, ali ima života – onog svakodnevnog, tihog, naizgled nebitnog. Film traži samo pažnju, a kada mu je daš, možda ti vrati nešto što nisi ni znao da si izgubio.
Režiser Pat Boonnitipat je inspiraciju za film pronašao u ličnim iskustvima, posebno u vezi sa svojom bakom koja je bolovala od raka. Scenario je razvijan tokom dve godine, uz saradnju sa scenaristom Thodsaponom Thiptinnakornom, koji je takođe crpeo inspiraciju iz sopstvenih porodičnih iskustava. Film je sniman u Bangkoku, što dodatno doprinosi autentičnosti priče. Zanimljivo je da je glavna glumica, Usha Seamkhum, pronađena preko agencije za modele i da je ovo njen glumački debi u 78. godini života.
Radnja filma prati M-a, tinejdžera koji, nakon što sazna da mu baka boluje od raka stomaka, odlučuje da se preseli kod nje s namerom da se približi i eventualno nasledi njenu imovinu. Međutim, kako vreme prolazi, njihova veza se produbljuje, a M počinje da uviđa pravu vrednost porodičnih odnosa. Film istražuje teme sebičnosti, iskupljenja i važnosti prisustva u životima naših najmilijih.
Baka, iako ima troje dece, često se oseća usamljeno. Prihvatila je tu usamljenost kao deo životnog ciklusa, ali su joj najteži trenuci nakon porodičnih okupljanja, kada ostane sama sa ostacima hrane u frižideru. Štedi svaki dinar, razmišljajući kako da obezbedi bolju budućnost svojoj porodici, često zanemarujući sopstvene potrebe. U stvarnom životu, možda bi je neki smatrali napornom, ali njena posvećenost porodici i briga za druge su dirljiva i autentična.
Gledajući je, ne mogu a da ne primetim sličnosti sa našim majkama i bakama, i cele te generacije. Njihova posvećenost porodici, spremnost na žrtvu i često neizražena ljubav su univerzalne. Bez obzira na kulturološke razlike, emocije i odnosi koje film prikazuje su prepoznatljivi i bliski. Ova priča nas podseća na važnost porodičnih veza i toga da provodimo vreme sa onima koji su nam bliski, dok još imamo priliku.
Jeste, one su ponekad naporne, imaju svoj ritam, svoj red, svoj način života koji nam često ide na živce. Govore ti da obučeš potkošulju usred juna, kuvaju previše hrane, štede na sebi da bi ostalo za tebe. Ali kad pogledaš bolje, shvatiš da je u toj dosadnoj rutini toliko ljubavi, toliko brige, da se sve te sitnice pretvore u dokaze da si nekome bio ceo svet. I ako film išta uspeva, to je da nas podseti da majke i bake, kakve god bile, zaslužuju više od usputnog “zvaću te sutra”.
About the Author
