Review
Film KAJA, UBIT ĆU TE je vrhunac modernističkih stilskih stremljenja u opusu Vatroslava Mimice (prethodili su mu PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE i PONEDJELJAK ILi UTORAK), velikog hrvatskog, možda vizuelno i sinematički najdarovitijeg i najinovativnijeg, stvaraoca te kinematografije.
Uz pomoć direktora fotografije Frana Vodopiveca (ovaj put bez Tomislava Pintera koji je ostvario vizuelnu superiornost prateći angažovani poetski diskurs u ranijim Mimičinim ostvarenjima), sa Krunoslavom Kvinom kao koscenaristom, Vatroslav Mimica apostrofira ljudsko zlo usred okamenjene lepote Trogira, i mirnog stanovništva koje živi u harmoniji sa vekovnom tradicijom, u brizi za svoje blagoutrobije, za gušt i raspoloženje, uz ribolov, uz pesmu, neki svoj zanat, hobi ili druženje. Koliko je ta harmonija krhka pokazuju opaki pipci nakaradne politike i rata, pa će dolazak italijanskih fašista biti znak da se dobar deo lokalnih muškaraca, od kojih je većina u srednjim godinama, obuče u ustaške uniforme i, pošto nema mnogo konkretnih izazova u primorskom gradiću gde bi mogli da dejstvuju, uglavnom se iživljavaju nad inkrustiranim zidinama, skulpturama, slikama. Mimica tu hordu u crnim uniformama slika kao frustriranu i brojnim kompleksima opterećenu žgadiju, koja kao da nikada nije imala šansu da nešto pametno i lepo učini u životu. Moguće da im je bilo i dosadno i depresivno u kolotečini monotonog gradića, pa im se krv u žilama prosto uzburkala zbog činjenice da će konačno moći bez kazne da se ižive i zabave rušeći sve pred sobom. I ne, ovde se teško može reći da je ono što čine ovaploćenje i tendencija ideologije. Ovde je sve tako lično: ti ljudi su čekali jedinstvenu priliku da pokažu svoju pravu prirodu zlotvora i koljača koja je dugo bila prikrivana. Ta bagra (a Mimica je već kroz kasting, gde jedino mladi Boris Dvornik ima iole neke plemenite crte, a sve ostalo je sa refleksijom inkarnirnog zla koje se pečati na licu i upravlja pokretima, počesto uz neku manu u govoru ili sakatost, a dolazi iz mračne i smrdljive dubine – glumački i facijalni doprinosi Uglješe Kojadinovića, Huseina Čokića, Krune Valentića, Mirka Bomana, Ilije Ivezića, Miloša Kandića… ) nije čak najodvratnija kada krene prema drugom ljudskom biću (za šta je savršeni primer Kaja, vlasnik dućana, ljudskošću i komšijskom toplinom natopljen lik u briljantnoj interpretaciji Zaima Muzaferije), na koje može da se namerači i bez konkretnog razloga, nego kada uništava vekovno ljudsko nasleđe u vidu arhitekture, umetničkih dela, artefakata, dakle ono što čovek kao najplemenitije može da ostavi potomcima. Tu se krije najveća bestijalnost i istinski horor bukvalno u crno zavijenih (metaforički crna uniforma je odraz i duša u istim odorama) koje nisu ni svesne da se pretvaraju u ljudske karikature. Uverili smo se u nizu filmova o nacizmu i fašizmu kako se izvesna elegancija i stilska dopadljivost uniformi kroz činodejstva obučenih pretvaraju u svoju suprotnost, u ruglo kada ih nose manekeni zla i promoteri smrti.
Na drugoj strani, kao karakteri utopljeni u dobro i tradicionalno, su lokalni gospar Tonko (Antun Nalis, izvanredno potresan u sceni dok ga nasilnička gradska vlast ponižava i maltretira), Mare (Jolanda Đačić), ilegalac (Aljoša Vučković), pa i lokalna skitnica i luda Ugo (Izet Hajdarhodžić).
KAJA, UBIT ĆU TE je sav u kontrastima gde se prepliću ustalasano more, trgovi i uličice od kamena, umetničke figure u sklopu mediteranske arhitekture, deca u igri, lokalne fešte i maškare gde se bira između raja i pakla, i nadiruće političko zlo koje će potpuno srušiti idilu dalmatinskog gradića. I, istina, pitomost, mir i raj svakodnevice Trogira, kao nožem će biti presečeni, dolaze preteća vremena i zla gladni ljudi, počinju na trgovima da vitlaju kamama, da pevaju svoje krvožedne pesme i prave svoju koreografiju smrti. Kompletno okruženje, naročito kroz mimetiku skulptura koje odražavaju vrisak, patnju, zastrašenost ili bol, kao da u ovakvim vremenima otkrivaju svoju suštinsku ekspresiju (mada su bile tu i u periodima mira, ali kao da su tada tihovale).
Kada se pojavio ovaj film Vatroslava Mimice, od publike nije bio privaćen, naročito zbog njegove forme i malog udela klasične naracije. Međutim, kritika ga je od starta uočila kao blago, da bi vremenom izrastao u jedan od najcenjenijih filmova hrvatske kinematografije. Posebno je uticao na delo Lordana Zafranovića OKUPACIJA U 26 SLIKA (1978), sličnih motiva ima u izobilju: fašizam se prpošno širi dalmatinskim gradom, pucaju prijateljski i komšijski odnosi, ustaški pir, autobus bez terora, ali sa pretećim pogledom (Zafranović je ovde bio asistent reditelja). Međutim, Mimica se može prepoznati i kao neko ko je bio inspiracija i takvim veličinama iz italijanske kinematografije koji su pravili upečatljive sage o fašizmu kao što su Viskonti, Bertoluči, De Sika, Pazolini, Kavani…
KAJA, UBIT ĆU TE prikazan je 1968. na festivalu u Avelinu, gde je dobio i nagradu Laceno d’ Oro, a iste godine predstavljen je u službenom programu New York Film Festivala.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
