Review
Ovog juna Jugoslovenska kinoteka daruje Zlatni pečat velikoj dami i odličnoj glumici naše filmske, pozorišne i televizijske scene, Tanji Bošković. Divna je činjenica da je u saradnji sa A1, kao 39. po redu, restaurisan domaći film KOŠAVA Dragoslava Lazića, po scenariju Milana Milićevića Langa, gde je ostvarila svoju prvu filmsku ulogu, slobodno se može reći jedan od najupečatljivijih ženskih debija u jugoslovenskoj kinematografiji. Sve je tu bilo kod Tanje u liku Radmile (Mile): mladost, lepota, patnja u lepoti, senzualno i senzibilno donet gorki početak života mlade žene, koja da bi sačuvala dostojanstvo i šansu za svog malog sina, pristaje i na glad i na siromaštvo i na lutanje i na težak rad i da ih šiba košava beogradskim ulicama i novobeogradskim pustopoljinama koje tek treba da budu ispunjene neboderima (nakon treće faze izgradnje).
Iako priznat i hvaljen posle debija TOPLE GODINE, gde je sjajno doneo dramu i potucanje mladog para koji pokušava da opstane u velikom gradu, uz suterenski milje koji je žig dođoša i marginalaca u potrazi za bilo kakvim krovom nad glavom, Lazić je nakon subverzivne i posprdne crne komedije SIROTA MARIJA bio meta kritike. Milutin Čolić ga je nagrdio u svojoj kritici za Politiku. Lazića za to vreme sve više privlači televizija, gde radi antologijske i izuzetno popularne humorističke serije na temu seoskog življa.
KOŠAVA je relativno nezapaženo prošla u Puli (bolje nije moglo zbog invazije “crvenog talasa”), dok je u bioskopima imala solidan odjek. Proizvela ga je ozbiljna kuća, Centar film, a glumačka ekipa i ljudi iza kamere bili su na visokom nivou. Vrhunski snimatelj Milorad Jakšić Fanđo, zahvaljujući kome ćemo najviše upamtiti nekadašnji Beograd kroz kinematografske domete, prvoklasni ekspert za rad u eksterijeru, vodi nas drumovima, putevima, saobraćajnim petljama, prati bilo grada, donosi graditeljski zamah na Novom Beogradu, ulazi u kranove odakle puca panoramski pogled, u stanove gazdarica koje deru kirajdžije, iscrpljenu radničku klasu, ali i razne muvatore koji će da požute od svakodnevne kajgane (nezaboravna replika Predraga Milinkovića u roli gazdaricinog muža), donosi prizore noćnog velegrada, podzemnih prolaza (gde pevaju “Lutajuća srca”) i punih rafova Robne kuće, gde će sirota Mila maznuti pečeno pile kako bi utolila glad sinu i sebi, nakon beskrajnog lutanja i razočaranja jer ne može da dođe do posla.
KOŠAVA je pitka socijalna drama sa krimi motivima koja donosi realitet epohe kroz radničku sudbinu u nas, gastarbajtersku čestu nužnost i situaciju “ni tamo ni ovde”. Adam (Bekim Fehmiu) se posle nekoliko godina u Hamburgu vraća u Beograd, pokušavajući da pronađe posao. To ide izuzetno teško, osim ako se ne podmaže na pravom mestu i kod uticajnih ljudi. Mila beži takođe od jednog gastarbajtera, Belog (Bata Živojinović), koji je otac njenog deteta, ali je odlaskom u Austriju, gde se bavio očigledno najviše švercom, ostavio da se muči i bude samohrana majka. Slučajni susret na putu sa Adamom, vremenom će mladu ženu ohrabriti da razmišlja o bar nekom ko joj naklonjen, a vremenom se među njima rađaju i simpatije.
M. M. Lango je voleo da unosi klice žanra u ovdašnji film (recimo saradnja sa Vukom Vučom u filmu MOJA LUDA GLAVA), onoliko koliko se to moglo u našem socijalnom miljeu i društveno-političkim okolnostima. Ovde u KOŠAVI imamo dosta vožnji automobilom (Adam vozi Zastavu 101), nekih jurnjava i (fingiranih) ubrzanja što stvara atraktivan ugođaj i obogaćuje akcioni potencijal filma. Izvesna naivnost tih prizora nekada je verovatno služila za podsmeh, dok se sada može tretirati kao spontani deo šarma ove priče. Završnica, koja je potpuno u kriminalističkom ruhu takođe ima scene potere. Ipak, tu se negde krije i jedan slabiji segment, a to su prizori sa izvesnim korumpiranim šefom Đurom (Nikola Simić), preko koga Adam treba da dođe do posla, i njegovim pomoćnikom za prljave poslove (Miki Manojlović). Ti likovi su daleko od uverljivosti, iako dramaturški pomažu da se priča približi (srećnom) kraju i Milu ratosiljaju progonitelja.
Lutanja, bekstva, obijanje pragova, odbijanja, gladovanja, vetrom šibano siromaštvo mlade žene i sina praćeni su toplim, delom nostalgičnim a opet pomalo i optimističkim muzičkim pasažima Arsena Dedića. Njegov doprinos srpskom udelu jugoslovenskog filma sedamdesetih (ŽUTA, PROTIV KINGA) je neverovatno prisan i blag, bez obzira na relativno teške priče koje je podcrtavao, što čini mi se da sa temama u hrvatskim ostvarenjima nije baš bio slučaj.
Samim izborom za digitalnu restauraciju filmski stručnjaci su odali priznanje KOŠAVI kao jednom vrlo korektnom i gledljivom ostvarenju naše kinematografije, koja u sebi ima vredan dramski potencijal i kritički prikaz života u socijalizmu koji takođe nije bio imun na korupciju i bezakonje.
Bekim Fehmiu, ovde je u jednoj od svojih rola gde je muška osećajnost prilično prisutna, a sa sveukupnim trilingom karaktera (DEPS, KOŠAVA, PAVLE PAVLOVIĆ) kao da dozira lik gubitnika socijalističkog režima koji se ne miri sa svojom radničkom ili sudbinom kriminalca. Njegov bunt je uglavnom luzerski i tragičan, ali istovremeno demaskira neuralgične tačke zajednice.
Ako, s druge strane, analiziramo gastarbajterske usude u jugoslovenskom filmu 70-ih, sve te priče su bolno depresivne i tragično finiširane (likovi koje utelovljuju Bata Živojinović, Bekim Fehmiu, Ivo Gregurević, Fabijan Šovagović, Zvonko Lepetić, Dušan Janićijević). To je ujedno bila jedna od tema koje su estetski najkonsekventnije sprovedene u domaćem filmu tog perioda (KOŠAVA, NE NAGINJI SE VAN, LUDI DANI, ALLER RETOUR).
Zapažene epizode u KOŠAVI imaju Jovan Janićijević, Đorđe Pura, Milena Dapčević, Danilo Lazović, Radmila Živković i Ratko Sarić. Dečaka igra Ilija Mihajlović.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
