Review

Serija MAMA I TATA SE IGRAJU RATA nekako me po sentimentu i toplini kojima odiše, i pored mnoštva problema koji pogađaju naročito glavnog junaka, neuspelog glumca kome preti razvod i raspad porodice, podseća na POZORIŠTE U KUĆI (za ovo vreme), bez obzira na različitost narativa i strukturu. Garnirana dopadljivim i ljupkim humorom, s luzerstvom glavnog junakа, nesnađenog u žrvnju tranzicije i divljeg kapitalizma, koje ga čini posebno privlačnim za simpatije gledalaca, serija sa materijalom koji je činio bioskopski film REALNA PRIČA Gordana Kičića u prvih pet epizoda (uz, verujemo, sličnu atmosferu u preostalih pet, koje potpisuje Vladimir Tagić) kao da predstavlja očajnički vapaj za empatijom, razumevanjem, posvećenošću pravim vrednostima, za toplim domom i porodičnim gnezdom. Međutim, čim izađu napolje glavni likovi su izloženi poraznim detaljima za njihovu egzistenciju, posao i karijeru, što ih potpuno slomi i umori da bi se u pravoj meri posvetili funkcionisanju braka i roditeljstvu.
Mama i tata se igrjau rata
POZORIŠTE U KUĆI sa Rođom i njegovom ipak skladnom porodicom srednjeg staleža iz perioda mekog socijalizma i kao egzemplar onoga što će nakon SFRJ biti počišćeno bez ostatka, a to je srednja klasa, bilo je baza, u produkcionom, narativnom, sociološkom, kulturološkom smislu, a ulice gradova su se praznile u vreme emitovanja. Zašto? Osim situacione komedije, koju je Novak Novak (sa saradnicima) precizno znao da osmisli, a Dejan Baja Ćorković rediteljski postavi, ta serija je nudila spokoj, možda i neku vrstu ideala kako bi jedna građanska porodica trebalo da izgleda, bez obzira na sve njene, u suštini benigne, sukobe. I danas, kad hoće da napuni baterije, čovek koji zna sa kog izvora (čistog, prečistog) treba da se napije, on gleda Rođu i Olgu (Đuzu i Stanislavu; pre S. Pešić, Olgu je tumačila Ljerka Draženović) i ostale iz porodice Petrović. Nešto tako zdravo i okrepljujuće izbija iz te atmosfere.

Poželeo bih tako nešto Veljku i Jadranki (Gordan Kičić i Nina Janković), da nam vrate nadu da nekog poštenog, građanskog duha još ima u srpskim porodicama, da nas nisu skroz pojele pošasti “novog normalnog” ali ne u smislu borbe sa virusom, nego bezobzirnog prostaštva i surovosti bez predaha umesto ispuštenih vrednosti poput ljudske dobrote i moralnog kvaliteta.


About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013), Poljski film u novom veku (Tercija, 2021). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.