Review

Trijumf forme

Mad Max – Fury Road 2015.

 

***

 

                S obzirom na neverovatne hvalospeve koje je novi Mad Max – Fury Road pobrao od publike i kritike, na gotovo nepodeljene simpatije koje australijski veteran George Miller ima u filmskom svetu i na veliku propagandnu mašineriju koja stoji iza čitavog projekta, utisak posle gledanja 3 de projekcije novog Pobesnelog Maksa meni je bio sledeći:  buka i bes plus bol u desnom oku, na kojem je dioprija malo veća nego na levom. Šalu na stranu, Millerov novi film je popcorn dinamit za klince rođene u novoj tehnološkoj eri: on je brutalan, krvav, nabijen akcijom, surov… Jedino nije Pobesneli Maks uz koji smo mi četrdesetogodišnjaci odrastali. Da podsetim, franšiza  Mad Max startovala je 1979. godine, u njoj se proslavio Mel Gibson,  i ova postapokaliptična  akcija pobrala je otada mnogobrojne fanove širom sveta i stekla kultni status. Možda su jedino filmovi  sličnog profila Waltera Hilla i Johna Carpentera imali toliko pristalica kod nas kao saga o brutalnom Maksu koji, u svojim kolima i u društvu psa, bije bitku sa hiperstilizovanim varvarima iz budućnosti.

novi mad max

Film u kojem ga 2015. zamenjuje inače fantastični Tom Hardy (TheDrop, Bronson), morao je da bude prilagođen dečacima sa konzolama, tako da kad volani otpadaju, oni naučeni na videoigrice iz prvih redova  budu zadovoljni. Sve je hiperubrzano, negativci su još veći negativci nego 1979, device zadužene za rađanje su još lepše nego ženski likovi iz ranijih delova, gitarista koji u vratolomnim scenama vožnje od tačke a do tačke b i nazad podseća na zombije iz Rodriguezovog From Dusk Till Dawn a sam Max Rockatansky je, iako ga vezanog vozaju, biju, ubija i uopšte, zapravo je prava blood bag skoro sve vreme trajanja filma, zapravo, suštinski, u drugom planu. Šou pripada Charlize Theron, kao jednorukoj ratnici Furiosi, odmetnici  koja se udružuje s Maxom protiv tiranina Immortan Joe-a, čija je maska sa veštačkom vilicom, mora se priznati, prosto genijalna. Charlize je jedina koja je u ovom filmu višedimenzionalna, koja pokazuje karakteristike ljudskog bića, sa kojom gledalac može da se poistoveti. War boys, tiraninov nakot sa ženama iz harema, njegova privatna vojska, kreće u poteru sa buntovnicima, dok porobljeni narod čeka oslobodioce, posle krvave odiseje na točkovima, ne bi li im,  bukvalno, otvorio slavine i dao vodu. Ne znam, sve me je ovo neodoljivo podsetilo na Coca-Colu i zalihe vode u istočnoj Srbiji, na realni sf u bliskoj budućnosti.

Ipak, kad se buka i bes utišaju, efekti presuše, kad se moćne drumske mašine zaustave, krv prestane da teče, ostaje utisak da je ovaj hiperstilizovani crtani film za odrasle napravljen tako da utisak traje samo dok ste u stolici. Nemoguće je identifikovati se sa glavnim junakom, nemoguće je dublje se udubiti u priču koju film nosi. Jednostavno, ono nešto, ono što ovom skupom blokbasteru nedostaje zove se duša.

Mad Max iz 1979. ju je imao.

YouTube Preview Image



About the Author

avatar
Ivan Potic
Istoricar umetnosti. Pisac.