Review
Čudan je put ovog provokativnog i subverzivnog filma iz autorske niše Jurija Bikova. Srbija je imala retku sreću da ga vidi na Festu prošle godine, gde je i nagrađen, ali je njegov dalji festivalski put bio redak (premijera je bila na festivalu u Ženevi). Tek je njegova bioskopska distribucija bila mistična i sporadična, uz fakat da u ruskim bioskopima nije ni prikazan. Konačno je prikazan na striming platformama ovog 4. jula na Prime Video, Apple TV i još nekim.
GOSPODAR usijava Bikovljevu kritiku razuzdanog, korumpiranog i obezakonjenog ruskog društva, baveći se posledicama po normalne ljude, jedva pristojnog ili slabog materijalnog stanja (imamo u nekoliko kadrova direktne masovne proteste ljudi koji su na ivici egzistencije, ugroženi od tajkunskih struktura koji u svojoj invaziji ruše sve skrupula i pod imperativom gladi za profitom iz svojih agendi potpuno brišu nešto što se nekada zvalo socijalna pravda ili radnička prava, samo gola sila i bahatost), koji će na prvi tračak svetlosti (makar i nejasnog porekla) potrčati samo da se liši stega siromaštva i tegobne ekonomske situacije.
O izvoru tog svetla nije razmišljao Ivan Menjšov (Artjom Bistrov), mehaničar, kada je ne čekajući ni trena potegao da pomogne i spase život čoveku iz slupanog automobila, kako ovaj nakon teške saobraćajne nesreće ne bi izgoreo u eksploziji. Bikov, zdrav, prirodan i iznad svega ljudski potez svog junaka, ne dovodi u pitanje, ali njegovo elementarno poštenje stavlja na kušnju kada ovaj na prvo saznanje o moći i uticaju Rodena (snažna interpretacija Olega Fomina) čoveka koga je spasao (u pitanju je službenik FSB, prilično tragične porodične situacije, koji ventil za tegobnu svakodnevicu pronalazi u slatkom životu, alkoholu i orgijama, usput obilato zloupotrebljavajući svoj položaj) počne da prihvata ponude i usluge. Sa ekrana se sliva i Menjošvljevo slatko nadimanje i neviđeno osvajanje slobode, kada shvati da iza njega stoji čovek koji svaki problem rešava jednim pozivom. I to su neki od najboljih trenuraka filma. Međutim, jasno je da to prijateljstvo nalikuje krugovima pakla ili na kolo u koje nije trebalo ulaziti. Pogotovo to ostavlja snažan utisak na Anu (Klavdija Koršunova), Ivanovu suprugu, već na zabavi koju Roden napravi povodom svog “drugog rođendana” ili “ponovnog rođenja”, kada raskalašnom ološu iz gradskog establišmenta predstavlja svog spasioca. Ona prva naslućuje da će to naprasno i puno nevidljivih mina prijateljstvo koštati mnogo celu porodicu (imaju i troje dece). Najbolji trenuci filma vezani su za ulazak porodice u Rodenovu primamljivu areu i (mračnu) sferu delovanja. Nešto slabiji je pokušaj izlaska, kada Menjšovi dolaze iznova u tešku situaciju, jer su od navodnog dobrotvora počeli da se distanciraju shvativši da je to čovek opasne fele. Zapravo tokom odnosa sa Rodenom, iako je to navodno prijateljstvo sa moćnikom nagoveštavalo rešenje svih egzistencijalnih pitanja, dolaze u još goru situaciju nego što su bili, jer u požaru izgori Servis za popravku automobila koji je hranio porodicu.
U toj izlaznoj varijanti mnogo vredi izvrsno dramaturški koncipiran odnos između Rodena i Ane, kada je ona očajnički spremna da mu ponudi i sebe, ne bi li svoju porodicu izvukla iz teških materijalnih problema. Uz glumačku igru, istovremeno tananih i grubih naslaga ekspresije i rediteljsku perfekciju i duboko poniranje u psihološke i emocionalne profile, rađa se jedan od najsuperiornijih kadrova modernog ruskog filma. Uz moćnog Olega Fomina, koji dominira ovom pričom, blistavo glumačko ostvarenje donosi Klavdija Koršunova, sa jednim od najintrigantnijih ženskih likova još od nekih provokativnih dometa Elene Ljadove, saradnice Andreja Zvjaginceva. Bikov sjajnu glumicu spretno vodi kroz ponore i izazove ženskog dostojanstva i tela na tacni u prisustvu harizmatičnog zlog moćnika, pa se pod vetrovima njegove aure savija poput mladog drveta, uz nalet bolnih istina i ogoljavanja.
Bikov osim snažna društvene kritike u pričama koje su dobro i uverljivo situirane u realnost ruske svakodnevice, kao svoju estetičku prednost i elementarni pokretač za pisao ima paletu od samopouzdanja, iskustva, hrabrosti, drskosti i ozbiljnosti. Za razliku od mora drugih filmova kod najvećih savremenih ruskih reditelja, kao što su Bikov, Zvjagincev ili Hlebnjikov, uvek imate male nalete saspensa čak i unutar banalnih relacija i prizora, uvek je to bar za jotu ozbiljnije i zanimljivije kada iza toga stoji rukopis prefinjenih i senzibilnih stvaralaca. U finalnom rezultatu i estetskom ishodištu razlika je u odnosu na sve drugo iz recentne produkcije ogromna.
U GOSPODARU, metafori na putinovsku Rusiju, svoj autorski obol Jurij Bikov je dopunio i kompozitorskim udelom (zajedno sa Ivanom Isjanovim), a direktor fotografije bio je Mihail Solovjov.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
