Review
Dok se tepisima Sarajevo Film Festivala valja glamur i na nizu lokacija gledaju filmovi iz celog sveta u bezbroj programa, BiH sineasti i filmski radnici polako venu i vapiju za nekim rešenjem, pa se pominje da mnogi menjaju profesije jer su na ivici egzistencije, jer novca za filmove (i serije) nema a samim tim ni posla. Istina, Dino Mustafić se pojavio upravo na otvaranju festivala ostvarenjem PAVILJON, ali jedna lasta ne čini proleće, organizovane i sistemski uređene produkcije nema, pa je pojava bilo kakvog celovečernjeg filma incident, podvig pa i čudo, kao što je to bio slučaj sa prošlogodišnjim delom DJEDA MRAZ U BOSNI Emira Kapetanovića. Šteta, jer u pitanju je velika devastacija ritma i kontinuiteta jedne kinematografije iz koje su stizali neki od najlepših i najpoetičnijih filmskih glasova.
Realno, tamo nikada nije bilo nešto sjajno što se uslova tiče, ali u poslednjih trideset godina pamte se i neki jako dobri periodi (možda je 2003. godina jedna od najboljih, kada su se pojavili sjajni filmovi Pjera Žalica, Srđana Vuletića i Dina Mustafića). Iz ove današnje perspektive deluje da su bila bolja vremena kada je jedan autor imao čak dva filma u istoj godini. U pitanju je kuriozitet prve vrste, a to se dogodilo prekaljenom televizijskom stvaraocu Faruku Sokoloviću koji je 2000. godine imao premijere filmova TUNEL i MLIJEČNI PUT. Međutim, to su bili i jedini celovečernji igrani filmovi u BiH te godine. Ovaj drugi je bio bolji i zasluženo regionalno popularan, jer priča nosi nešto od duha, estetske profilisanosti i magije Emira Kusturice i Zlatka Lavanića, uspešno slikajući mikro sredinu ljudi koji bi da se izdignu iznad svakodnevice koja je prilično siva i besperspektivna. Ipak, nisu toliko očajni da na svaku nevolju ne izruče po kofu sočnog humora, duhovitih zapažanja i tako pulsira onaj rajinski bunt, uz komšijski štimung počesto pun vibrantnosti, atmosferu gde život vri što u muci, što u radosti.
Već tada se model glumačke razmene u regionu lepo razvijao, iz Srbije je stigao Dragan Bjelogrlić (luckasti Ale kao mekša verzija Ludog Kureta), dobivši ulogu koja ima toliko komičnih elemenata da se glumac samo delimično snašao u tim isforsiranim humorističkim salvama, pa se u nekim momentima pretvara u karikaturu, a iz Hrvatske Ivo Gregurević u liku nervoznog službenika koji radi na izdavanju pasoša.
Osnov narativa tiče se fingiranog, administrativnog svingeraja, kada dva bračna para različitih religija, da bi ispunili neke protokole oko odlaska na Novi Zeland, zamene partnere. Ovakav tematski zamajac povlači niz smešnih događaja jer se iz korena, bar privremeno a radi cilja koji bi doneo benefit četvorci u fokusu, do srži menjaju navike već ustanovljenih bračnih, odnosno porodičnih relacija. Vrlo dostojanstveno muški deo kvarteta čine i nose Žan Marolt (Mujo) i Davor Janjić (Josip), dok mnogo intenzivnije, bolnije i histeričnije, nestrpljive da konačno promene životnu putanju, novu situaciju preživljavaju žene, Sena i Anka, koje tumače Gordana Boban i Selma Alispahić.
Humor je negde uspeo (tamo gde dolazi iz realiteta i bazira se na situacionoj komediji, na primer par koji čine Josip i Anka, žarko želi da dobije decu, ali im ne ide prirodnim putem; oni se u nekom trenutku zanesu i ono što treba da završi u bočici ipak ne ode tamo, ili kada Ale navodnim turistima, a u stvari mafijašima, uz pomoć Muje, priča o početku Prvog svetskog rata, Gavrilu Principu i Sarajevskom atentatu, da bi se uskoro otkrilo da istim gradom sada vršljaju razne bande i istrebljuju se međusobno), a negde i ne (Aletovo bešenje ili fejk anegdotsko egomanijačenje u prodavnici sportske opreme čiji je vlasnik). Međutim, nekoliko Aletovih opaski o veri, koja je u usijanim konfrontacijama u ratu dala ogromnu količinu goriva, neke su od najmoćnijih replika u BiH kinematografiji ikada. Sukus i esencija, da ne kažemo recept, suživota u ovoj prelepoj zemlji.
Priča je smeštena u samo nekoliko godina po okončanju rata u Bosni i Hercegovini, i tragove istog Faruk Sokolović je doneo maestralno. Još se tu muvaju predstavnici mirovnjaka, neki likovi zarađuju na prostorima bivših minskih polja, vitlaju sada civilnim životom kriminalne bande, verovatno prepune oružja koje je preostalo nakon krvavih sukoba, život se kotrlja, bolje je nego u ratu (Mujin prijatelj, težak ratni invalid, koga ipak ne napušta volja za životom, govori kako su ih učili da ginu a oni žive) očigledno za neki život zadovoljnih ljudi tu kao da nema šanse. Zato ova dva para, koji žive u teškim uslovima, i žele da potraže sreću na dalekom Novom Zelandu. Simbolička je slika pred kraj, puna gorke gubitničke poezije, kada bager ruši baštu i dom, a Mujo i Anka, držeći spasene saksije u rukama, kao da su bolno svesni šta se gubi a šta dobija odlaskom sa ognjišta. Uglavnom, odlazak neće biti suđen svima, nakon aerodromskog kalambura u duhu komedije zabune.
Sasvim drukčije poglede, delujući mudrije pa i srećnije, imaju stariji članovi porodica, kao deda Stjepan (Ante Vican sjajno donosi deku jedne zacementirane epohe, koji ima svoju ideologiju i poštovanje za komunističku partiju, pa rado svoje dveri otvara nekim drugovima Kinezima, a ni na daleki put ne bi pošao bez Titove slike), ili nana Fata (divna Nada Đurevska u svojim zrelim glumačkim godinama i verovatno najduhovitijoj ulozi karijere).
Dotičući kroz komičnu vizuru neke ozbiljne stvari poput ekonomske emigracije, Sokolović je pronašao dobar i upečatljiv estetski model da nam kroz socijalnu komediju ukaže na turbulentne i drastične, eskapističke korake u životu zajednice koja mu je u fokusu.
Kada se danas gleda MLIJEČNI PUT boli i potresa činjenica da mnogih glavnih glumaca iz podele više nema: Žana Marolta, Davora Janjića, Nade Đurevske, Ive Gregurovića, Ante Vicana.
Scenario su napisali Almir Imširević, Edina Kamenica i Faruk Sokolović. Direktor fotografije bio je Stipo Svetinović uspevši da spoji kvartovski duh sa širom slikom ranjenog Sarajeva, a nostalgičnu i toplu muziku napisao je Zlatan Fazlić.
MLIJEČNI PUT, koji je proizvela kuća Mebius film iz Sarajeva, prikazan je na 7. Sarajevo Film Festivalu, na beogradskom Festu, kao i na festivalu u Solunu.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
