Review
U zgusnutom opusu italijanskog reditelja Tinta Brasa, poznatog po eksploataciji erotike i seksa, najviše su po popularnosti odskočili KALIGULA (1979) i SALON KITI (1976). Ovaj drugi pridružio se talasu umetničkih filmova na temu nacizma i seksa koji je usledio nakon uspeha filma NOĆNI PORTIR (1974) Lilijane Kavani.
Kao što to biva u komercijalnoj italijanskoj kinematografiji 60-ih i 70-ih, ona je bila spremna na sve, da kopira svaku uspešnu formulu diljem sveta, dodajući vlastite sokove egzotike, baroknosti i bizarnosti, usput otkrivši i neke svoje bočne žanrovske puteve (spaghetti, giallo, poliziotteschi…) koji su ne samo doneli novac producentima, već kroz vreme i poštovanje fanova i kritike. Tu se negde umuvao i subžanr Nazi exploitation (Nazisploitation). Temom kako su nastajali takvi filmovi subverzivno i satirično se bavio Klod Leluš u filmu CEO JEDAN ŽIVOT (1974), anticipirajući izobilje te kinematografske ponude. Naravno, ne treba zaboraviti da je izuzetno ozbiljne elemente pornografskog raskrinkavanja nacizma, gde se seksualna izopačenost kao nokat i meso sjedinjuju sa otrovima nacional-socijalističke ideologije, imao velemajstor Lukino Viskonti još u SUMRAKU BOGOVA (1969). To ostvarenje bilo je i glumački bastion iz koga će kasnije za svoje slične sadržaje birati Lilijana Kavani (Dirk Bogard, Šarlota Rempling) i Tinto Bras (Helmut Berger, Ingrid Tulin). Nedavno sam obišao Bergerovo rodno mesto, prelepi gradić Bad Išl ispod Alpa, i fotografisao bistu koja čuva uspomenu na popularnog glumca.
Osnovni utisak nakon pedeset godina od nastanka filma SALON KITI jeste da je potcenjen i da zaslužuje revalorizacijeu. To je znatno pre ovakvog jubileja rekao i Ken Adam, scenograf Stenlija Kjubrika. Usput njegov učinak je savršen u dočaravanju ambijenta noćnog kluba u Berlinu pred Drugu svetski rat, meki seksualnog opuštanja nemačkih oficira i ponekog stranca, na čijem je čelu poslovno prominentna i životnoj radosti i ljubavi iskreno posvećena Kiti Kelerman (Ingrid Tulin). Za njen posao ozbiljno će se zainteresovani SS oficir Valenberg (Helmut Berger u još jednoj od uloga hladnog sluge zla, koje su ga htele i volele), na vrhuncu forsiranja i krunjenja iluzije moći, koji u tom bordelu vidi šansu za špijunsku obuku potpuno nove garniture prostitutki koje će završavati posao za Sicherheitsdienst, Bezbednosnu službu Rajhsfirera i denuncirati nemačke vojnike ali i posetioce iz inostranstva. Kiti je šokirana takvim petljanjem vlasti, ali sila Boga ne moli.Tako će kroz svoju posetu bordelu visoke klase, poručnik avijacije Hans Rajner (upečatljiva igra Bekima Fehmiua u jednom od inostranih angažmana), kome su se nacional-socijalizam i ubijanje ljudi zgadili, zapasti za oku Valenbergu, koji je postavio u objekat i uređaje za prisluškivanje. U trenutku bitne životne odluke da zločinačkom režimu kaže zbogom, deo Rajnerovog pročišćenja jeste i ustinska ljubav koju oseti prema mladoj prostitutki Margariti (Tereza En Savoj, koja će kasnije biti i zvezda KALIGULE) sa kojom doživljava predivne, gotovo romantične i poetske trenutke. No, poseta salonu i njegovo razotkrivanje oteraće Rajnera na vešanje. Ironijom sudbine, ali i Margaritinim pipcima osvete, Valenberg proživljava sličnu metamorfozu i priziva vlastitu kaznu.
Ta prava ljubav koja se odigrava u realno prljavom ambijentu natopljenom porocima i gomilom gadosti (još više pervertiranu verziju u fašizam potopljenih mozgova ponudio je samo Pjer Paolo Pazolini u svom najekstremnijem filmu SALO ILI 120 DANA SODOME, mada je početak Brasovog filma, kada Valenberg pravi selekciju devojaka koje će poslužiti državi za gnusne potrebe, u eksperimentu i testu sa galerijom svakakvih tipova u klijenteli, izuzetno i morbidno upečatljiv), gde se prljavština politike i naopake, destruktivne ideologije vrhuni i upotpunjuje telesnim bahanalijama, jeste Brasov kontrapunkt koji filmu daje dramaturgiju, poetičnost, toplinu i moralni zamajac. Ova poslednja odlika pleni koliko je čvrsta u Brasovom rukopisu (po poznatoj knjizi Pitera Nordena, uz scenaristički rad Enija De Končinija, Marije Pije Fusko i samog reditelja), pa potcenjivani reditelj, i u poznim godinama (1933), može da se isprsi i kaže “dobro, a koji je vaš doprinos borbi protiv fašizma?”, pošto na sve strane, danas mnogo više nego tih 70-ih, vidimo pokušaje reinterpretacije istorije i gotovo pospešivanje te izopačene i katastrofalne ideologije. Osim toga, uradio je to u bogatoj produkciji, sa pristojnim nivoom glume, već pominjanim impresivnim scenografskim i kostimografskim dometima (Žost Žakob, Ugo Perikoli), te perfektnom fotografijom Silvana Ipolitija (uz generalno sjajan posao Brasovog snimatelja, posebne pohvale idu mu za sekvencu tragičnog kraja jedne prostitutke sa šokom koji se množi u nizu ogledala).
Ličnošću i opusom reditelja Tinta Brasa, za koga se kaže da je najcenzurusaniji filmski autor svih vremena, bavio se Masimilijano Zanin u odličnom dokumentarcu ISTINTOBRASS (2013).
SALON KITI je premijerno u Italiji izašao 2. marta 1976. godine, a za distribuciju u Jugoslaviji pobrinula se kuća Makedonija film iz Skoplja.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
