Review
Nenad Pavlović, nakon znatno ambicioznijeg i produkciono kompleksnijeg debija TRAG DIVLJAČI (2022), zasnovanog na književnom predlošku njegovog oca, Živojina Pavlovića, stiže u svom drugom filmu IZLET do estetski preciznijeg i konsekventnijeg učinka, a stilski znatno zanimljivijeg i intrigantnijeg ostvarenja od celovečernjeg prvenca.
Film IZLET ima nekoliko čistih pogodaka, od afirmisanja jednog skrovitog i samozatajnog istoimenog romana Miće Popovića (Kosmos,1957; to delo iz opusa višestruko talentovanog umetnika kao da nije znalo da se izbori sa njegovim zvučnim slikarskim i filmskim dometima), preko inspirativnog i vrlo funkcionalnog scenarija sa bitnim udelom Mićinog sina, Jovana Popovića, pa do fotografije Bojane Andrić.
Adaptacija književnog izvora je Nenadu Pavloviću kao reditelju pružila izvanredan manevarski prostor da se introspekcija u savršenom srazu nađe sa vizuelizacijom realiteta i spoljnih, mahom neprijatnih okolnosti po glavnog junaka. Priča je zbog njegovog karaktera bogata fantazijama, fantazmagorijama, epifanijom i eskapizmom kao ključnim elementima nesigurnog bitisanja u svetu koji nam i nije neki rod.
Maestralnu crno-belu fotografiju Bojane Andrić karakteriše nekoliko blistavih osvajanja prostora, naročito u kadrovima na šlepu “Tartarus”, kada hvata bizarni mikro-svet koji grubo vitla oko senzibilnog mladog junaka.
Taj svet satkan je od naizgled prostog puka, koji je pomalo bizaran u svojoj običnosti i replikama, kao da silazi sa Harmsovih ili Dovlatovljevih stranica. Ti ljudi su potpuna suprotnost interesovanjima i težnjama mladog junaka i njegovom poetskom diskursu koji u grubom okruženju ne može da se artikuliše, ali prosto šiklja na nekom pustom ostrvu gde se mladi Toma (usput osvajajući slobodu bez smisla, jer jedino tako je ona sloboda), praveći skulpture životinja i crtajući, ostvaruje kao umetnik i biće čije postojanje ipak negde ima opravdanje.
Pavlović u potpuno novom ključu pristupa dubljim slojevima svog protagoniste, pa smo u liku mladića Tome (Stefan Vukić) dobili zasigurno netipičan lik naše kinematografije, koja se potencijalnim dubljim porivima i unutrašnjim vrenjima junaka gotovo nije ni bavila. IZLET suštinski nema mnogo veze sa poetikom crnog talasa, koji se pomalo na silu vuče kroz reklamni portfolio filma, ali ima čini se nešto mnogo vrednije: zahvata duboko u eskapizam i stranstvovanja svog nesnađenog junaka, a opet uspeva da priča ne sklizne u ćorsokak i ponornice kamernog i aziliranog. Naprotiv, slike su žive, intenzivne, dinamične i pokušavaju, mahom uspešno, da dočaraju dileme unutrašnjeg sveta junaka.
Sporedni likovi su savršena suprotnost introvertnom junaku, koji je nesnađen, zamišljen, zatečen, uplašen i od svega toga bi da pobegne, ako se od vlastitog tereta i usuda uopšte može pobeći. Ostvaruje se kroz umetnost u samoći, kad napusti šlep nedefinisanog voznog reda. Sve drugo mu je nedostižno, i atraktivna devojka i spokoj i utvrđen životni put. Ali zato mnogo toga je tegobno, tužno i kukavno, kao atmosfera koju je poneo iz vlastitog doma.
Dešavanja na šlepu (na kome dominiraju nervozni mašinista i pohlepni kuvar), koja pokazuju nežnu Tominu prirodu kontra pokvarenosti i prefriganosti većine ljudi koji se zateknu na putu negde (jedino bi se reklo da bi mladić u fokusu želeo da ode iza negde, do nigde, jer mu je negde već preselo) veoma su zanimljiva i film čitav sat ređa intrigantne, ponekad farsične, ponekad cinične detalje, zahvatajući ozbiljan komad začudne atmosfetičnosti. Tada priča donosi galeriju likova iz naroda i možda je takav zahvat u korpus živopisnih epizodista, sa obezbeđenim većim prostorom, ona kopča koja bi mogla da korespondira sa crnim talasom. Na šlepu su Milena Pavlović (poštarka), Miloš Aligrudić kao učitelj (otac Slobodan blistao kod Maka i Živojina), Nenad Heraković (mašinista), Denis Murić, Jovo Maksić (kuvar), Radoje Čupić, Elizabeta Đorevska, Marija Opsenica, Saša Ali, Antonio Skarpa. Nesrećnog oca junaka, koji kao da nikada nije imao vremena za sina, na nivou svoje harizme i glumačke upečatljivosti igra Dragan Bjelogrlić, dok je majku donela Branka Šelić. Junakov nedostižni ljubavni san i sinonim ženske lepote i prevrtljivosti otelotvorila je Milena Radulović. Ćoravog svirača sa brojnim premudrim tiradama u filozofskom diskursu, a iz garda prekaljenosti i ugla čoveka koga je život mleo kako je hteo, e da bi se stekla otpornost za svakodnevicu, doneo je Radoslav Milenković, a pukovnika igra Miki Manojlović.
Stefan Vukić veliko je blago ovog filma i naše kinematografije, a kvalitet mu je što je glumački pronašao modus za kreaciju ljudske otuđenosti bez patetike i iritantnosti, što nudi lice (reditelju, publici) podatno za oblikovanje i učitavanje, što je otkrio ekspresivnost ranjivosti, krhkost i empirijske prazne prostore koje je ugradio u lik Tome. Njegova igra je velika umetnička snaga koja nosi film.
Muzika Filipa Mitrovića takođe doprinosi osobenom štimungu filma o usamljenosti i otuđenosti.
Generalno, IZLET je film apartne i nesvakidašnje poetike, specifične vizuelne i metaforične snage, sa potencijalom budućeg klasika srpskog filma. Ovo je, zapravo, moja “šolja čaja”, kao što je to, kad smo već pominjali Danila Harmsa, i remek-delo SLUČAJ HARMS (1987) Slobodana Pešića.
IZLET me naterao na jedno lično optimističko promišljanje i probudio nadu da bi ova kinematografija, baš zahvaljujući stvaraocima poput scenariste Jovana Popovića i reditelja Nenada Pavlovića, mogla naći snage da hrabrije crpe iz decentnog književnog nasleđa, pa filmski “dočita” neke romane koji nisu vrištali da budu u žiži ili obavezno razvikani i nagrađeni, a nude veličanstven umetnički doživljaj tipa “Stara usta” Vladimira Stojšina, “Sudbine” Miroslava Popovića, “Jeza” Boška Ivkova…
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
