Review
Čak i ako ga gledamo u sklopu autorovog slovenačkog opusa, film LET MRTVE PTICE je na izvestan način zatomljen i skrajnut.
Istina on nema snagu jačih Pavlovićevih priča, ali opet svi elementi rediteljeve poetike su tu, Eros i Tanatos, zemlja i plodnost, iskričava i podatna mladost kontra starosti koja ište kraj, tradicija u sudaru sa modernim, pošast koja ovoga puta ne stiže od kolektivizacije (mada se duh kolektivizma još oseća u selu) i ideologije nego od slinavke koja desetkuje krave, muka egzistencije sada u savremenom selu slovenačkog Prekmurja. Možda je utisak nešto slabiji zbog dramaturgije i narativne strukture gde se Pavlović i njegov scenarista Branko Šоmen (poznat po romanu “Klopka za leptire”, edicija Hit, pisao za J. Babiča, Štiglica, Hladnika, Aćimović-Godinu, Grlića) opredeljuju za grupni portret sredine, sa fokusom na jednu porodicu (u golsvordijevsko-manovsko-krležijanskom ključu) koja je, iz raznoraznih razloga u raspadu, te da praktično nema glavnog junaka čije bi emotivne i psihološke karakteristike i lična drama osvajali gledalačku pažnju. Čak su ovde žene, jedna pa i dve (Anika, Roza), zapravo tihe heroine i mučenice, instinktivna brana definitivnom rasulu, meta i žrtve svih muških ataka, akcija i gluposti, te i ono malo što opstaje (vinogradi, pčelarstvo, nešto malo stoke što je preteklo od kuge, rad u kući i na polju) pretekne zahvaljujući njihovom daru i maru.
Od filmova u koloru, ovo je i najlepše snimljen film Živojina Pavlovića, gde su se autor i snimatelj Milorad Jakšić Fanđo svim srcem prepustili izdašnoj lepoti slovenačkih polja (prizori prikupljanja letine gotovo da anticipiraju estetski ugođaj koji Terens Malik i Nestor Almendros dostižu u BOŽANSTVENIM DANIMA) i livada, boje bujaju kao u lepoti i raskoši aristokratskih vrtova, iako su ljudske drame na svakom koraku (bitka za preživljavanjem uz izlaz koji se pronalazi i u migracijama, ljubavna neverstva i pokajanja, pokušaji samoubistva, smrti ljudi i stoke, zločin iz ljubomore, apatija neostvarenosti i skučenosti gde je lepota okruženja mala uteha, ponekad i neprimećen dar). U erotskim scenama (a ovde imate stvarno osećaj da čim se pojavi žena, u prolazu ili zajapurena od rada, neka bitanga će izaći iz nekog grma da je zaskoči, i taj nezajažljivi muški nagon, koji bi uz pomoć sile da se istrese, autor ponekad tretira kao tužnu mačističku mentalitetsku sliku), Pavlović je, za razliku od ranijih i kasnijih filmova ipak nešto diskretniji i svedeniji, pa se sve završava uglavnom na nagoveštaju, bez eksplicitnih prizora.
Živojin Pavlović je generalno bio zaljubljen u književnost, a u slovenačkoj je cenio čvrste, senzibilne i sočne priče od kojih je neke i ekranizovao. Ovde na uvodnoj špici citira Edvarda Kocbeka, a pomno se bavio Ivanom Potrčom i Vitomilom Zupanom.
LET MRTVE PTICE je priča o tri brata (Tjaš, Ferenc i Tunč) čije su sudbine na vetrometini siromaštva, propalih ambicija i neizvesne budućnosti, od kojih se neki koprcaju u grotlu nagona koji im dođu kao kukavna kompenzacija za ličnu promašenost. Može se tretirati kao diskretni doprinos talasu filmova o gastarbajterskim pohodima i sudbinama, koji je 70-ih zapljusnuo YU kinematografiju (D. Lazić, B. Žižić, N. Babić, A. Petković).
U filmu glavne muške likove donose Arnold Tovornik, Polde Bibič i Rudi Kosmač. Ipak, najbolji glumački utisak ostavlja Majda Grbac kao Anika, koja neštidimice daje sebe kao korisni pojedinac pred navalom raznih nevolja, ma koliko bila nesrećna u svojoj emotivnoj sferi u snažnoj patrijarhalnoj sredini gde se ništa ne pitaš, u komplikovanim relacijama sa svadljivom braćom, u dobu kada su na njenoj strani i lepota i snaga. Spremna je da okajava i sopstvene i grehe maliciozne sredine i patrijarhalne tradicije, od kojih su njeni minorni spram onih koji kuljaju iz licemernog okruženja. Upečatljivu epizodu tragične Roze ima Ivanka Mežan.
Ovo Pavlovićevo ostvarenje proizvela je Viba film iz Ljubljane.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
