The Handmaiden (2016)

Review

Kultni južnokorejski reditelj Park Čan-Vuk je stekao međunarodnu slavu svojom antologijskom osvetničkom trilogijom odakle je, hronološki gledano, drugi film, “Oldboy” postigao najveći uspeh obezbedivši reditelju Gran pri žirija na Kanskom festivalu. Te 2003. godine, Kventin Tarantino je izjavio, a što u njegovom slučaju nije bilo iznenađujuće, da je “Oldboy” najbolji film festivala. Time su se još više otvorila vrata i za neke druge južnokorejske autore čime se ovaj deo azijske kinematografije, uz kinesku i japansku, pokazao kao ozbiljan i ravnopravan takmac na međunarodnom planu. I pored očigledne bizarnosti i uvrnutosti, filmove Park Čan-Vuka, kojima nije nedostajao ni efekat totalnog šok preokreta, karakteriše fascinantna vizuelna kultura i estetika koja je ujedno postala i prepoznatljiv brend novije južnokorejske kinematografije. Pored, u osnovi, teških i tragičnih ljudskih sudbina koje dodiruju i granice nadrealnog, Parkova besprekorna vizuelizacija i minucioznost u velikoj meri imaju i funkciju stvaranja jakog saosećanja sa glavnim akterima koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim posle gledanja, bez obzira na sumnjivost njihovog moralnog i etičkog koda. I možda je ta siva zona pomešanosti i konfuzije ljudskih emocija, koje se na kraju rasprskavaju u neočekivanom pravcu, bila prejaka za prosečnu evropsku i američku publiku u slučaju „Stoker“-a, prvim Parkovim filmom snimljenim u američko evropskoj koprodukciji.

Posle potcenjenog „Stoker“-a, Park se vraća sa još jednom provokativnom i intrigantnom pričom smeštenom u periodu prve polovine 20-og veka, kada je Koreja bila Japanska kolonija. Naime, lažni grof Fuđivara dolazi u posetu korejskoj kujundžijskoj porodici i izlaže plan za prevaru izvesnog japanskog bogataša Kouzukija koji se sastojati u tome da Fuđivara zavede bogataševu rođaku Hideko kojoj pripada celokupno bogatstvo i nakon toga je proglasi za ludom i pošalje u ludnicu. Međutim, Fuđivari je za ovu delikatnu prevaru potreban još jedan insajder u domu japanskog bogataša, tako da bira Nam Suk-Hi, mladu i nepismenu kujundžijsku kći, ali veštu u špijuniranju i falsifikovanju, da postane prva sluškinja gospođe Hideko. Ali, vremenom, bliskost između Suk-Hi i Hideko prerasta u lezbejsku vezu, čime se plan prevare dovodi u pitanje.

Kao i u prethodnim Parkovim filmovima osnovna tematska linije u „THE HANDMAIDEN“-u je tek paravan za složeniju priču čiji se podslojevi otkrivaju u trenutku kada gledalac misli da je uspostavljen narativni kontinuitet čiji je ishod sveden na mnogo suženiji broj konačnih razrešenja. Time priča dobija dugačiju dinamiku i dodatno novi broj mogućih raspleta , ali se pri tom ne gubi osnovno usidrenje zadate teme. U „THE HANDMAIDEN“-u sve vreme provejava slutnja da događaji nisu onakvi kakvim se predstavljaju, ali Parkov rediteljski štimung priče i impresionstička fotografija u nekim trenucima stavljaju u zaborav ovu slutnju i postaju dominantan konstitutivni element sa naglašenim poetskim stilom. Ova autentična poetska stilizacija je uveliko pomogla Parku da temi osvete u prethodnim ostvarenjima, koja sama po sebi upućuje na grubost spoljašnje forme, da pesničku sofisticiranost na filmu tako da i najbrutalnije scene imaju lepotu vrhunskog književnog dela. I pored toga što „THE HANDMAIDEN“ ne obiluje na ovako posvećen način sličnim scenama, što je u ovom slučaju bila ispravana Parkova odluka, njihov jak šok efekat je zamenjen podsmešljivim tonom kako bi se pokazala banalnost jeftine erotske literature kojoj robuju Fuđivara i Kouzuki. S druge strane, lezbejski odnos između Suk-Hi i Hideko je prikazan sa mnogo više istinske erotske privlačnosti koja nadilaze siromašnu i prljavu maštu erotskih priča, a koje je Hideko zadužena da čita Fuđivari i Kouzukiju. Isto tako, i sam lezbejski odnos između dve devojke ima širi kontekst, pre svega u smeru ženske emancipacije tog vremena, jer i Suk-Hi i Hideko, koje u početku zanimaju isključivo lični sebični interesi počinju da shvataju da je najvrednije u svemu to što imaju jedna drugu i da su sve vreme bile igračke u muškim igrama manipulacije.

Ovo je bio samo primer jednog od podslojeva priče, ali se na ovoj dramaturškoj ravni film ne završava. Park Čan-Vuk ne bi bio to što jeste da vešto ne miksuje različite žanrove, tako da se „THE HANDMAIDEN“ komotno može gledati i kao drama epohe, kao melodrama, kao erotska drama, ili kao erotski triler. S druge strane, kasting filma obuhvataju, možda ne široj publici poznati odlični južnokorejski glumci, koji su zapaženije uloge imali u grupi najzanimljivijih južnokorejskih trilera poslednjih godina. Lažnog grofa Fuđivaru koji je na granici između genija za prevare i samodopadnog ispraznog šarlatana tumači, uz dosta diskretne komičnosti, Ha Džung-vu, koga ljubitelji južnokorejskog filma pamte u izvanrednoj ulozi „nepodnošljivog“ psihopate u filmu „The Chaser“. Na prvi pogled naivnu, gospođu Hideko, tumači Kim Min-hi, glumica neobične fizionomije i istančanosti koja je poznatija po ulozi u još jednom uzbudljivom južnokorejskom trileru, „Helpless“, gde glumi devojku sa poremećajem ličnosti i lažnim identitetom. Najmlađa iz kastinga je Kim Te-ri koja se, s obzirom na mnogo bogatije iskustvo svojih starijih kolega, odlično snašla u ulozi Suk-Hi. Sudeći po važnosti rediteljskog potpisa filma, „THE HANDMAIDEN“ joj je omogućio da sebe predstavi kao ozbiljnu i perspektivnu glumicu mlade generacije južnokorejskog glumišta.

Sve u svemu, „THE HANDMAIDEN“ je drugi Parkov istorijski film (prvi je „Joint Security Area“ koji koristi sličan koncept u doba rata između Severne i Juže Koreje), ali ne u svojoj grandioznosti i spektakularnosti koja je karakteristična za ovaj žanr, već kao okvir u kome su smešteni portreti ljudskih intriga i složene slike nepredvidive ljudske prirode. Prateći staze filmskih velikana, kao što je, recimo, Kurosava, i njihove proširene vidike prema, na prvi pogled, jasnim i činjeničnim stanjima, „THE HANDMAIDEN“ se još jednom bavi relativnošću istine, ili bolje rečeno, višeslojnom objektivnošću(?) istine kojom se manipuliše gledaocima na isti način kao što to čine međusobno akteri u filmu. Rediteljskim promenama perspektive priče menja se i subjektivni doživljaj filma tako da ostaje na gledaocima da li će u tumačenju filma radije da koriste, u osnovi iste kategorije, kao što su relativna laž ili relativna istina. Ali ono što je apsolutno je da Park Čan-vuk još jednom potvrđuje svoju rediteljsku nepomućenost i britkost koje još uvek imaju dovoljno energije da se na zavidnom tehničkom nivou, estetski i kontemplativno nose sa svakim novim sineastičkim izazovom.