Review
Istinsko prepoznavanje nečega jako bitnog iz našeg života na filmskom platnu i mogućnost poistovećivanja sa junacima iz realističke priče jeste pola dobrog autorskog posla u čijem je fokusu drama iz savremenog života. Taj posao je bioskopski debitant Vladimir Tagić (scenario je napisao sa Milanom Ramšakom Markovićem) odlično obavio u ostvarenju YUGO FLORIDA, spretno nas emocionalno vezujući za dva ključna lika, teško obolelog oca (Nikola Pejaković) i njegovog sina (Andrija Kuzmanović), koga vest o roditeljevoj bolesti zatiče umornog, dekintiranog, na ljubavnoj raskrsnici gde odabir puta neće biti onaj koji ispunjava i usrećuje.
Zoran radi isključivo noćne smene u nekom rijalitiju, okružen mnoštvom monitora. Pred kamerama u to vreme, učesnici uglavnom spavaju, ali ne svi. Iako rijaliti, taj kukavni fenomen preti da nam se kao tema provuče gotovo u svakom drugom domaćem filmu i time toksično, bez obzira na kritički angažman autora, širi dosadu i na bioskopska platna, ni Tagić nije odoleo da nam u svojoj oštroj kritici društvenih pošasti naše svakodnevice ne prikaže sav besmisao i očaj ljudi koji se u svakom smislu razgolićuju pred podjednako ojađenim milionskim auditorijumom. Tagić ga ovde oblikuje kao letargični predah između gadosti i nebuloza, koji deluje dodatno zastrašujuće, kao da je u pitanju neka mentalna ustanova, purgatorijum ili horor bolnica (dobra je simbolična korelacija sa prizorima iz stvarne bolnice), ali, na sreću, taj motiv devastacije medijskog i životnog prostora nije oteo ovu priču koja suštastveno govori o bezuslovnoj ljubavi, žrtvovanju i ispravljanju nekih nesporazuma ključnih protagonista, uz toplinu koja se razliva na poseban način pred blizinom smrti i nagovešteni odlazak dragog bića.
Hronični umor i nemogućnost spavanja glavnog junaka je odlična scenaristička dosetka jer ga dodatno gura ka nesmiljenosti i pospešuje njegovu očajničku situaciju, ali i ljudskom sazrevanju iz koga se pomalja empatija, spremnost na žrtvu, davanje na stotinu polja i trpljenje sto muka. Jedini odušak mu je samozadovoljavanje (preterano ponavljanje tih prizora ne doprinosi da junaka dodatno i dublje upoznamo i razumemo), pospešeno telefonskim četovanjem i razmenom lascivnosti, jer mu je veza sa devojkom Tamarom (izvrsna Hana Selimović) propala, za šta Zoran, već dugo u ljubavnom ćorsokaku, prihvata krivicu i traži novu šansu.
Osim demaskiranja besmisla rijaliti programa koji je, što se kaže dosadio i Bogu i narodu, druga bitna tačka gde lete Tagićeve ubojite kritičke strele jeste haotična zdravstvena zaštita, bestijalni i skupi ping-pong između državnog i privatnog “aranžmana”, uz sukob ingerencija u nivoima lečenja, uz mnogo aljkavosti, nerazumevanja, maltretiranja i nehumanog tretmana. Oboleli Vesa, stari šmeker koji je filozofiju života gradio na nekim, bar po njemu, pouzdanim stvarima i kvalitetu, naspram bofla i falša koji nam je moderno doba isporučilo (za njega je to i taj auto iz naslova, koji se raspada poput njega, ali je on za tu mašinu emotivno i nostalgično vezan; uz to, Yugo Florida biće mesto gde će otac i sin doživeti kulminaciju svoje međusobne ljubavi pred konačni rastanak, sredstvo za finalno putovanje, vozilo kojim će zajedno otići do jedne do tada neotkrivene Vesine tajne i dvorišta koje će ga podsetiti na događaje iz detinjstva i njegovog tatu, zbližiti se iznova pod senkom smrti) ostaje nekako svoj do kraja. Iako oboleo, uz teško preživljavanje svoje nemoći i tužnog gubljenja ljudskog dostojanstva pod navalom efekata teške bolesti, Vesa je i dalje dovoljno prgav i tvrdoglav da kada mu u bolnici sve postane jasno, pozove sina da ga izvede iz “raja medicinske skrbi” i batali ”uzaludan posao”.
Nikola Pejaković je za Vesu našao pravu meru između mangupskog i rutinske olinjalosti, između tvrdoglavog branjenja vlastitih grehova i grešaka i posledica koje prima stoički (dok može), između zabluda i presnog života koji ispostavlja račune, između golih istina i ljubomorno čuvanog taloga iskustva (nekoliko zapažanja o pravim i kvazi pivarama, uz žaoku o privatizaciji, mangu, o ženama, pa i o vlastitom sinu, koga kategoriše kao slabića, izuzetno su duhovita, vickasta čak i subverzivno pakosna). Ipak i Vesa je samo indikator i lokator Zoranovih stanja, modernog, gotovo tipskog gubitnika na svim poljima, nesnađenog i besperspektivnog, dobričine u lošem sistemu i naopakoj selekciji, koji uprkos svemu pronalazi snage da bude hrabar, pošten i odan, da bude pravi sin svom ocu do kraja, da se ogoljen i razbucan preda katarzi pred životom koji ga šiba nemilice. Neodoljivo i duboko saživljeno ga igra fenomenalni Andrija Kuzmanović u svojoj do sada najkompleksnijoj i najboljoj ulozi.
Uz “teškaše” iz reda muških interpretacija, tu je i niz zanimljivih ženskih epizoda (Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Jana Milosavljević, kao i hrvatska glumica Snježana Sinovčić-Šiškov, koja je i glumačka poveznica sa jednim filmom koji nas je podjednako snažno emotivno potresao, SIGURNIM MJESTOM Jurja Lerotića).
Desperatna stanja i emotivna strujanja u priči efektno prati muzika bugarske autorke Valerije Kračunove, a nekoliko pažljivo biranih muzičkih hitova veoma funkcionalno pojačavaju gledaočev doživljaj ove jako dobre drame.
YUGO FLORIDA je efektan, iskren i pošten mali film o velikim ljudskim stvarima i bitnim relacijama.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
