Review
Ova socijalna drama sa detaljima ilegalnog delovanja mladih delinkvenata i motivima pljačke, jedan je od najzapaženijih debija u engleskoj kinematografiji svih vremena. Pod okriljem kuće Maya Films, tada mladi Barni Plats-Mils (1944-2021) istakao se svojim sirovim i preciznim, gotovo dokumentarističkim stilom u kombinaciji sa duhom već ranije etabliranih evropskih pokreta “Free cinema” i “Cinema verite” (čemu pomaže izvanredna crno-beli fotografija Adama Barkera-Mila) i stvorio ozbiljnu studiju o sukobu generacija i zalutalim mladim ljudima u supkulturnom i radničkom okruženju londonskog East Enda, konkretno Stratfordu.
Nakon neke sitne pljačke kafića u Stratfordu, četvorica mladića, Del, Roj, Kris i Džef, učine ozbiljnu i masivnu krađu na železničkoj stanici (udružujući se sa odbeglim maloletnikom Bronkom), gde iz parkiranog vagona na teretnom koloseku pokupe gomilu tehničkih uređaja brenda “Filips”. Pod pretnjom otkrića i istrage o njihovoj krađi, Del (Del Voker) upoznaje devojku Ajrin (En Guding), sa kojom nastoji da nađe kutak za uživanje i ljubav. Teško im je da nađu skroviti prostor, a nisu neometani ni u prirodi. Koliko je njihova finansijska situacija loša i koliko moraju da improvizuju, govori činjenica da nemaju dovoljno novca da idu u bioskop, gde se upravo prikazuje višestruki oskarovac OLIVER! Kerola Rida (naravno, Plats-Mils ovim želi suptilno da pošalje poruku kako on stvara u “štap i kanap” finansijskim okvirima, ali to ne znači da ta marginalna produkcijska pozicija, baš kao i ona njegovih junaka, ne mogu imati pravo na svoj upečatljiv glas u kinematografiji/društvu; BRONKO BULFROG koštao je svega 18.000 funti).
Gro priče usmeren je na generacijski jaz između mladih junaka i njihovih roditelja, konkretno Delovog oca i Ajrinine majke. Roditeljska zvocanja su neprestana u smislu ponašanja, morala, izbora partnera zbog mogućeg toksičnog uticaja, a zapravo sve govori da su roditelji puni vlastitih frustracija dokle su stigli u životu (materijalno, statusno) i teško da bi, osim poslovične brige koja decu više gnjavi nego što im je od stvarne pomoći, oni mogli da dođu do istinskog razumevanja potomaka.
Sekvenca pljačke vagona na ranžirnoj stanici (Stratford Railway Yards/Goods Yard) urađena je izvanredno uverljivo, uz pristojnu dozu napetosti, ali ona nije u dinamičkom modu nekih žanrovskih pregnuća, već pre kao odraz desperatnih stanja i niskog socijalnog statusa aktera.
Barni Plats-Mils s kraja 60-ih, koje su u Engleskoj na pop-sceni doneli kulturne i sociološke fenomene koji se i dan-danas (sa ogromnom dozom nostalgije za pečatom jednog specifičnog zeitgeista) analiziraju sa posebnim respektom, uz muzičke, filmske i modne iskorake koji su korenito menjali društvene i industrijske horizonte, u BRONKU BULFROGU stavlja kamičak u blešteću cipelu tog glamuroznog zanosa i baca svetlo na ojađene i nesnađene mlade ljude kojima su ilegalno dovijanje i parče mukotrpno ugrabljenog prostora za razmenu emocija pojam sreće i životne ostvarenosti.
Jedini prizori kada film nije stegnut, a junaci nisu u grču i mat-poziciji, jeste vožnja motorom, dok Del i Ajrin grabe ulicama i kada pokazuju “da je to malo, koliko-toliko, i njihov grad”. Kamera Adama Barkera-Mila tada i sama “procveta” u eksterijeru, dajući priči mogućnost da prodiše i napravi otklon od kamernih, zagušljivih i čemernih prostora (otud žanrovska odrednica “kitchen sink realism” karakteristična za širi britanski kulturni pokret), ali i od društvene stigme i roditeljskog maltretiranja.
BRONKO BULFROG, koji je BFI (Britanski filmski institut) ranije digitalno restaurisao, a njihov Arhiv 2022. i dodatno unapredio kroz 2K verziju, danas ima kultni status. Film Barnija Platsa-Milsa nalazi se u ediciji BFI Flipside koja, fokusirana na neobična, skrajnuta i počesto bizarna ostvarenja (andergraund, psihodelični SF, avangardna ostvarenja, eksploatacioni i B filmovi), spasava od zaborava i digitalno obnavlja neka od najinteresantnijih ostvarenja ove kinematografije.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
