Review
Suptilan, prefinjen, tananih vibracija, oslonjen na govor slike i minucioznost u pristupu životu, okolišu, meteorološkim prilikama, detaljima banalnosti u čijem znaku najčešće teče čovekovo bitisanje, osnovni su estetski utisci o filmu Filipa Peruzovića DOBRA DJECA, za koji je scenario napisao sa Nikolinom Bogdanović.
U lenjom ritmu nekih Karverovih priča ili Čehovljevih nostalgičnih dramskih saga o neostvarenosti i bolu za prošlim, odvija se ova priča o provaliji koja se zbog udaljenosti, godina i prolaznosti života otvorila između brata i sestre koji su se nakon dugo vremena okupili posle smrti majke u domu u kojem su odrasli, a u kome je Nikola i ostao do majčinog kraja. Svaki bliži kontakt između Nikole (Filip Šovagović) i Saše (Nina Violić) vezan je za zajedničke igre u detinjstvu, njihovo začikavanje i nadgornjavanje, gde se sestra uvek oseti pomalo uvređeno i potcenjeno. Taj pokušaj rekreiranja nekog drugog vremena, vremena detinjstva, bezbrižnosti i igre, kod ljudi koji su već u srednjem dobu, istovremeno je smešan, ali i nadahnjujući po aktere, koji su negde ipak suštinski nesrećni i promašeni. Peruzović ta stanja, uz pomoć dvoje izvrsnih glumaca, donosi hirurški precizno. O njoj saznajemo nešto više i to kada se pojavi naizgled ljubazni komšija (Vinko Kraljević), koji nije zaboravio da je njihovoj majci pozajmio trimer. Saša je doputovala iz Kanade, gde ima muža i ćerku. Brat je pak olinjali tip, koji voli da cugne ili se opusti uz gitaru, sklapajući neobavezne pesmice od bilo čega što čuje, čak i od nečega što mu sestra rutinski dobaci. Tim opuštenim detaljima, Peruzović nam dočarava tipa potpuno bez iluzija da će se nešto krupno ili korenito promeniti u njegovom životu, ali se još može uživati u malim stvarima, u suštinskoj polaganoj predaji, da se poslužimo jednim Tribusonovim naslovom koji govori upravo o mladosti i starenju. On baš i nije srećan zbog ideje da se kuća proda, te bez posebnog entuzijazma, za razliku od sestre, učestvuje u njenom čišćenju i sređivanju.
Dok vraćaju iskre iz sećanja na detinjstvo, akteri živnu. Istovremeno ih čišćenje i sređivanje nasleđenog doma (gde se bolno oseća i prisustvo žene koja je do nedavno bila pod tim krovom, kroz njene haljine, kroz krevet na kome je ležala), puni istovremeno tugom konačnosti i pročišćenjem kroz revidiranje prostora koji je osetio smrt, pa vapi opet za životom. Jer oni ipak treba da nastave…
Sa povremenim bleskovima humora, ova nepretenciozna priča, kao vrlo neposredan zahvat u jedno parče života ljudi koji su negde na raskrsnici, kada ti roditelj ode, na kraju krajeva znaš da si ti, da su oni sledeći (jedan segment govori o tome šta je bolje uraditi sa ljudskim ostacima nakon smrti, pokopati ili spaliti i u prah pretvoriti), vođena je spretnom rediteljskom rukom, registrujući fine psihološke i emotivne valere.
Film je sniman uglavnom u srednjem planu (odlična kamera Tomislava Sutlara, atmosferična i ambijentalna), mada bi objektivno radi veće uverljivosti unutrašnjih stanja likova možda češće mogao biti upotrebljen i krupni plan. Peruzović je pronašao dobar balans između jezika filma (gde se puno toga zanimljivog i rafiniranog može videti i van fokusiranja na aktere) i strukture svojih karaktera, sa intencijom da ispriča priču o prolaznosti, nostalgičnim prisećanjima, zakonu krvi i bezuslovnoj ljubavi, bolnim raskrsnicama u životu. Sa merom i razumevanjem brata i sestru, donose maestralni Filip Šovagović i Nina Violić, koji su zasluženo trijumfovali u Puli.
DOBRA DJECA nagrađena su u Kotbusu, a letos su, osim za domete Nine Violić i Filipa Šovagovića, u Puli nagrađena još za fotografiju i scenario. Film je prikazan na festivalu u Varšavi, kao i na Festivalu autorskog filma u Beogradu.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
