Review
Ovog 14. januara bilo je pedeset godina od pojave romantične priče VAGON LI u kojoj nezaboravne role imaju Božidarka Frajt i Vladimir Popović. Iako je film koji je proizvela kuća Film Danas rađen za bioskope, estetikom, temom, intimističkim i oniričkim prosedeom i kritikom bračne rutine, malograđanštine i “vođenja tuđe brige” podseća na jedan drugi produkcijski korpus i kulturološki fenomen, na one sjajne TV drame i filmove koje smo u bivšoj velikoj zemlji gledali ponedeljkom uveče u prajm tajmu u zajedničkoj JRT mreži.
Dragoslav Ilić (1924-1987), ugledni i nagrađivani scenarista koji je sarađivao sa Vladimirom Pogačićem, Veljkom Bulajićem i Igorom Pretnarom, već je bio uradio jedan zanimljiv film, koji ja nikako nisam bio u prilici da pogledam, VELIKI DAN (1969), sa Slobodanom Cicom Perovićem u ulozi čoveka koga sreća navodno pogleda na lutriji e da bi mu se zatim sve srušilo u životu. U filmu VAGON LI ono najlepše što postiže jeste precizno i sofisticirano skeniranje unutrašnjeg sveta ljudi u kojima nije sve romantično umrlo i svelo se na banalnost dnevnih obaveza i rutinu svakodnevice, gde su bračni partneri postali otuđeni i bez vatre, obujmljeni naizgled sigurnošću i spokojem, ali bez ijedne ljubavne iskre i potpuno atrofiranih strasti. Ovo dvoje ljudi koje Ilić stavlja u fokus, Branu i Veru, jer ih je udesom sudbine spojio u istom kupeu kola za spavanje, pa im dozvoljava da barem sanjaju o potencijalnoj aferi i istinskoj strasti umesto onih figura koje su ostavili kod kuće nalik parčetu nameštaja ili frižideru, odraz su većine dostojanstvenog i civilizovanog čovečanstva, jer upravo tako, nerealizovani i neostvareni, deluju susreti između ljudi gde zaiskri u emotivnom pravcu ali se vatra nikada ne dogodi, jer se nema hrabrosti, zbog sredine, moralnih skrupula, zbog odjeka i posledica. Iako povuče tanušnu i na kraju dramaturški artikulisanu i konsekventnu liniju između pasaža u kojima junaci maštaju i onoga što narativno pripada stvarnosti i realističkom toku, Ilić nas ponekad svesno zavara i povuče u pravcu da će dvoje novopečenih poznanika, koji se jedno drugom strašno dopadnu, spoznati ljubavnu sreću, obnoviti strujanje u žilama.
Priča o velikoj zemlji priča je i o velikoj, cenjenoj i prilično brzoj firmi “Jugoslovenske železnice”. Priča i kontekst filma VAGON LI su u unutrašnjem saobraćaju jedino mogli da se dešavaju u velikoj zemlji i u vagonima ozbiljnog prevoznika. Ilić voz koristi i kao dinamički zamajac priče, rekvizitu u vidu inventara iz kupea, poput dve čaše koje se dodiruju i zveckaju, kao nežnu metaforu ljudskog spajanja, ples ljubavne žudnje (a jedan ples će se, bar kroz Verino maštanje, i dogoditi, uz tamburaše u nekoj usputnoj staničnoj kafani, kao imaginarna kulminacija romanse) a slike svetiljki iz mračnih gradova i mesta u noći kroz koje juri voz imaju onu čarobnu, zanosnu i gotovo metafizičku dimenziju u grananju asocijacija u glavi putnika, spokojnog i ušuškanog u svom sedištu/krevetu.
Osim centralne priče, a to je zamamna a neostvarena ljubav na putovanju, tu su i neki manje uspešno doneti narativni rukavci, nešto kao “sudbina i komentari”. Ilić se malo i previše bavio odjekom potencijalne afere u vozu da bi kritički dočarao licemerje, ljubomoru i pakost malograđanštine (dvojica preterano radoznalih zgubidana i bitangi, zli dusi iz voza koje donose Danilo Bata Stojković i Dragan Zarić, stariji par u tumačenju Pavla Bogatinčevića i Divne Đoković, od kojih je ta gospođa, sa pijedestala svoje proživljene mudrosti i sopstvenog slučaja, jedina istinski sklona tome da se između para u fokusu nešto desi, te mladi kibiceri u izvođenju Zlate Petković i Branislava Zogovića; zanimljivi su Milutin Butković u ulozi paranoičnog pijanca i Rastko Tadić u liku dobroćudnog konduktera) a to je tek povremeno bilo duhovito i funkcionalno. Takođe, prikaz bračno-porodičnih relacija (Verin muž, bolnim leđima opterećeni papučar u tumačenju Voje Mirića; Branina žena koja se predala i zanemarila – igra je Marija Milutinović) ostvaren je precizno ali prilično šematizovano i predvidljivo. Opet taj prikaz zahlađenih odnosa i “mrtvog mora” unutar bračnih zidova koji autor donosi, kada godine partnerstva uzmu maha i muž i žena počnu da se suštinski otuđuju, jeste realno bolan.
Film VAGON LI je lepo dočekao zaokruživanje svog poluvekovnog trajanja, a uloge Božidarke Frajt i Vladimira Popovića daju priči energiju, lepotu, zanos, miris avanture, sukus maštovitosti. Božidarka je, kada već govorimo o likovima žena koje traže sreću i ostvarenje svog ljubavnog sna, noseći atraktivnost, seksepil, u magnovenju i rasapu između propalih veza i nade u onu koja će ih ispuniti srećom, bila glumica koja je, a zahvaljujući svojoj lepoti, talentu i harizmatičnosti, možda i najdalje otišla u građenju profila žene iz socijalističke zajednice koja stoički gura kroz život uprkos svim problemima i iskušenjima, ne odustajući od bitke za emotivno ispunjenje i bez obzira na mogući negativan eho u svom okruženju, uz progres ženske samosvesti koji nije potpao pod krutu agendu feminizma. Uloga Vere zatekla ju je, kada govorimo o likovima savremenih urbanih žena, između prve glavne role u ŽIVOJ ISTINI Tomislava Radića i uloge samohrane majke u LJUBICI Kreše Golika. Vladimir Popović (1935-1981), jedna od crnogorskih glumačkih gromada, otišao je prerano sa scene i iz života. Ovde je sugestivno, otmeno i gospodstveno doneo svog Branu, lik koji nosi vulkansku strast koja se nikada neće izliti u stvarnost, već će se razvejati kao dim onih silnih cigareta koje popuši zajedno sa Verom. Završnica filma, dok voz ulazi u beogradsku železničku stanicu, u znaku je rastanka koji prolazi u ćutnji i gutanju pogledima. To je odraz sanjanog a neostvarenog, platonskog koje nije izraslo do fizičkog. Možda je moralo tako biti, možda i nije. Ipak, na Verinom licu se, tik pre rastajanja, vidi i prekor: “Zašto se nisi usudio?”. Pre nego što na stanici priđe mužu koji je čeka…
Za ulogu u filmu VAGON LI Božidarka Frajt je dobila nagradu “Ruža Pazinke” u Puli 1976. i to na prvoj dodeli ovog priznanja koje je dodeljivano do 1992. godine. Bioskopski distributer filma bila je Avala Genex.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
