Review
U svetu prljave politike i dominacije surovih vesti koje susreću jedna drugu, takmičeći se u kataklizmičnim procenama, gde se sila i prkos razumu nameću kao dominantna matrica ponašanja, obične ljudske sudbine kao da su u potpunom zapećku, čak i tamo gde, bar za sada, vlada mir. Kako su se empatija i dobrota potcenile i povukle u senku i u našim civilnim životima, a bahatost, bezobrazluk, nebriga, odsustvo žrtvovanja i sebičnost postali modus vivendi modernog čoveka govori na ubedljiv način film Sanje Živković MAČJI KRIK.
Scenario filma napisali su Goran Paskaljević i Đorđe Sibinović i to je trebalo da bude sledeće ostvarenje proslavljenog reditelja. Smrt ga je u tome pretekla, pa su autorovi sinovi, Vladimir i Petar Paskaljević, ovde u ulozi koproducenata, osećajući lični i profesionalni dug prema ocu ali i stvaraocu, čvrsto rešili da se film ipak uradi. U Sanji Živković, srpsko-kanadskoj rediteljki pronašli su dovoljno senzibilnog stvaraoca da ovu emotivnu socijalnu priču baziranu na stvarnim sudbinama pretvori u zanimljiv i angažovan film.
Najbliži tematski ovoj priči o oboleloj bebi i borbi dede za njen opstanak u životu, jeste Goranov film SAN ZIMSKE NOĆI (2004), gde se autor bavio problemom autistične devojčice (igrala ju je stvarno obolela Jovana Mitić), koji se pridružio korpusu Paskaljevićevih priča koje su nosile evidentnu humanost, i kroz tu naglašenu ljudsku potrebu za dobrotom i plemenitim porivima bile prepoznavane na svim kontinentima.
Živković, u generalno prilično ekonomičnoj režiji, što je verovatno posledica usavršavanja i rada u inostranstvu, stavlja akcenat na šok koji ostavlja saznanje o bebi oboleloj od sindroma “mačjeg plača” i gradira reakcije ključnih aktera. Mlada majka, Milena, svakako potresena, zbunjena i nesnađena, bez ikakve podrške oca deteta (Denis Murić u liku Igora, koji odbija bilo kakav kontakt nakon saznanja o zdravstvenom stanju bebe; u SNU ZIMSKE NOĆI, Jasnu, Jovaninu majku, koju tumači Jasna Žalica, muž napušta i ostavlja bez ikakve podrške i pomoći). Milena, devojka koja promašuje krucijalno i emotivno već na samom početku odabirom partnera, frustrirana nekim situacijama u vezi sopstvenih roditelja, posle početne zbunjenosti svoj bes zbog lošeg stanja bebe, uglavnom iskaljuje na ocu Stamenu (Jasmin Geljo) i njegovoj drugoj ženi, Veri (Sanja Mikitišin). U kadrovima u kojima je vidimo samu, Milena istinski pati, ali nema snage da se suoči sa stanjem stvari i kreće stranputicom. Tu Mileninu borbu, kroz grub i potcenjivački odnos prema ocu i maćehi, ali i uz unutrašnju patnju zbog svog čeda, donosi izuzetno upečatljivo Andrijana Đorđević
Stamen uz podršku Vere, kreće u borbu za unuku, tražeći legalne i nelegalne mogućnosti da se detetu pruži kakva-takva šansa za život, nadajući se da nije sve izgubljeno.
Skoro nismo imali u našem filmu nešto što bismo nazvali – jednostavno dobar čovek. Verovatno zato što zbog obilja cinizma u svakodnevici, filmovi su nam postali isto takvi, naravno uz pomanjkanje filmskog zanata i ozbiljnijeg pristupa u tretiranju takvog odraza. Tog svog dobrog čoveka Geljo donosi minimalističkim sredstvima, bez buke i besa (a koji karakterišu mlade protagoniste), iako je Stamen i sam zatečen nevoljom, zbunjen, a kasnije i sluđen birokratsko-administrativnim procedurama i pravilima. Kad nema naizgled rešenja, Stamen ipak deluje na svoj priprost način običnog, nezlobivog čoveka, pa tako bebu ukrade iz bolnice, iako svestan da to nosi posledice. A kad život Stamenu ispostavi račune, što zaslužene što nezaslužene, Geljo u svoj glumački alat uključuje celo telo koje reaguje diskretno, jedva primetno se protrese, rade ramena, ruke kao neka vrsta predaje pred usudom (dolazak socijalne službe u pratnji policije).
Sanja Živković gotovo hirurški precizno govori i o generacijskom odnosu prema humanosti i empatiji i njihovoj svakodnevnoj demonstraciji (da li je stvar nekadašnjeg tradicionalnog vaspitanja pa su stariji to nešto fundamentalno sačuvali u sebi a mlađi ispustili da usvoje ili su njihovi roditelji propustili da im to usade na pravi način?). Uglavnom, Milena i Igor (doduše, i njegov otac, ali ne i baba) padaju na ispitu moralnog iskušenja i zahteva žrtvovanja, dok Stamen i Vera bukvalno bi dali život da bebi bude dobro, uz spremnost na žrtvu.
Drugi narativni front koji rediteljku zanima je lavirint socijalno-zdravstvenih i administrativno-birokratskih puteva, gde se oseća kako se nepredvidljivost života uvek nekako otima ustrojstvu koji sistem vaspostavlja. Otud je Živković maestralno iskoristila lik medicinske sestre (izvrstan glumački doprinos Marije Vajner), koja jeste revnosni službenik, ali kada ona prema Stamenovoj borbi učini gest popustljivosti, to je društveno-kritička strela u srce krutog sistema i pobeda čovečnosti izvan pravilnika.
Dva detalja vezana za životinje u filmu takođe plene svojom dramaturgijom i kristalisanjem karaktera i predstavljaju izvanredan rediteljski touch. Prvi je kada Stamenu stiže vest da je Milena pred porođajem baš u trenutku kada se sprema da zakolje zeca a drugi kada spasava mačiće od komšije, koji je naumio da ih baci u reku.
Odličan posao napravila je mlada direktorka fotografije Milica Drakulić.
MAČJI KRIK, nagrađivan na međunarodnim festivalima (Vankuver, Sofija), posle festivalskog puta u regionu, odabrao je neku vrstu ograničenog prikazivanja, uglavnom po kulturnim centrima. U subotu je pred mnoštvom zainteresovane publike, uz prisustvo ekipe, prikazan u Centru za kulturu u Požarevcu, gradu gde je i sniman.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
